The Stalker (EDITING!)

Chapter 37

Ja igram igrice sa njim? O čemu on to govori? Protresujem glavu u neverici i par puta otvaram usta kako bih nešto rekla ali ih nezadovoljno zatvaram jer iskreno, ne znam šta da mu kažem. Mnogo sam umorna. I samo želim da spavam, stvarno spavam.

Zatvaram oči i kroz umoran izdah se okrećem hodajući pravo i podižem ruke zadovoljno opipavajući velika kako verujem vrata. Još samo da ih otvorim i sve će biti u redu. Nekako nalazim kvaku i povlačim je ka meni kako bi se ova gromazna vrata otvorila ali nisam uspela da ih pomerim ni milimetar. Ne verujem da bi iko mogao sada da ih otvori.

Ne znam zašto ali se ponašam hladno, nezainteresovano. U dubini duše osećam stotinu drugih emocija ali njemu više ne želim prikazati nijednu. Smatram da to nije zaslužio.

Još jednom iz sve snage pokušavam otvoriti vrata i nekako pobeći odavde ali ne uspevam. Naslanjam čelo na vrata i osećam kako mi celo telo drhti. Sem pljuštanja kiše ne čujem ništa drugo.

Ne čujem hrapav glas od mračnog stranca, ne čujem kako reži. Sve je utihnulo. Toliko utihnulo da sada mogu čuti svoje misli ali isto tako mi u ušima odzvanja njegova pretnja

„Ne igraj igrice sa mnom,anđele. Nemoj ikada, ikada pomisliti da si sposobna za to"

„Ne igraj igrice sa mnom,anđele. Nemoj ikada, ikada pomisliti da si sposobna za to"

„Ne igraj igrice sa mnom,anđele. Nemoj ikada, ikada pomisliti da si sposobna za to"

Kao da zna kako moje telo reaguje na njegov glas. Kao da zna kako ja reagujem na njega..
"Prestani..." počinjem govoriti kroz šapat. Stavljam ruke preko ušiju I ponavljam "prestani,prestani" ali I dalje čujem mržnju u njegovom glasu I bes. Ova bol koju trenutno osećam nije fizička već psihička..unutar moje duše I svesna sam toga da je mračni stranac upravo to želeo da mi uradi.. i to mu uspeva.

„Slobodno,reci mi" izaziva me ali ne želim da mu udovoljim
„Reci mi da sam monstrum!" povećava ton i sve mi je teže da mu se suprotstavim. Iz njega izlazi ogromna količina gneva, toliko jaka da mislim da je sposobna nekog da ubije.
„Reci mi koliko sam zao!" forsira me i osećam kako počinjem da se predajem, pokušava da me pokori, da kažem ono što želi da čujem i zbog toga pokušava da me podseti na sve one osobe kojima je oduzeo život. Neću se predati, ne mogu na ovakav način pobediti...moram na drugačiji način postupiti.
„Prestani"
"Zašto?" grmljavina se čula ali I dalje kroz nju sam mogla čuti njegovo pitanje
"Molim te" osećam bol u glavi dok mi se hiljadu misli pojavljuje
"Zašto?" pita me glasnije zbog čega sam kroz vrisak rekla

"Jer me boli!" I onda je grmljavina utihnula I bol se povukla. Dišem jako kroz usta I nekako se suzdržavam da mu bilo šta kažem.

Naglo se okrećem I počinjem hodati po mraku. I dalje je u mojoj svesti sveža novost ta da je osoba koja mi je uništila detinjstvo mrtva I da ju je u stvari mračni stranac ubio. U stvari, u poslednje vreme, mnogo šta mi je novo.

Polako počinjem gubiti osećaj u nogama od ledenog mermera po kom hodam. Ne znam kuda idem ali znam da neću stati sve dok ne nađem izlaz. Svesna sam toga da mračni stranac posmatra svaki moj pokret ali me trenutno on ne zanima, imam dovoljno besa u sebi da pobedim njegov. Adrenalin mi tako jako pumpa u krv da mislim da I dalje nisam svesna toga da se krećem po mrklom mraku. Sama.

U tu stvarnost me vraća hrapav glas koji me pita
"Zar nisi uplašena od mog mraka,anđele?" po opreznom I smelom tonu njegovog glasa znala sam da ovo pitanje Ima dublje značenje.
Skrenula sam desno I kroz stisnute zube hladno odgovorila
"Ne" I nekako sam se uspela na silu nasmešiti kada sam dodala "jer sam navikla biti u njemu"