The Stalker (EDITING!)

Chapter 54

Nekako sam uspela zaustaviti nagon da plačem i samo sam se udaljila za dva koraka od njega,osećajući se kao da ću se zalediti od hladnoće njegovog glasa.
„Ti si ga naveo da...da..." glas je počeo da mi drhti dok pokušavam dovršiti rečenicu ali ne uspevam.Ovo je poput šamara realnosti.

Protresujem glavom dok nas bolna tišina okružuje i pokušavam shvatiti situaciju u kojoj se nalazim.
„Znao si šta će se dogoditi..šta će se meni dogoditi" protresujem glavu, želeći da zaboravim na ovo.
„Svo vreme sam bila u opasnosti zbog tebe" podižem glavu ka njemu „ne, u opasnosti sam od tebe!" optužujuće mu govorim.
„Da li sada možeš prići i dodirnuti monstruma koji gori u paklu?" postavlja mi ovo pitanje sa gnevom u glasu i imam osećaj da i on gubi strpljenje.
„Hoćeš li pomisliti na mene kada izađeš iz ove učionice?Hoćeš li me u tvojim mislima moliti da se pojavim,Leila!?" glas mu je sa svakom rečju postajao hrapaviji i strašniji.

Približio mi se za dva koraka i opet smo bili veoma blizu jedno drugome,samo što sada, moj pogled se zaključao sa njegovim.Tamnim kao sam pakao i znala sam da je želeo to da vidim.

Svestan je svega.Njegov pogled je slao drhtaje niz moje telo i u isto vreme sam u njima mogla videti led i vatru koja me izaziva da mu priđem ali isto tako i da se udaljim.

„Ovo nije dovoljno..." tiho i bolno priznajem „ovo nikada neće biti dovoljno" govorim nešto što je suđeno i u šta napokon trebam poverovati.
„Jednostavno...ne znam kako možeš živeti u ovom mraku" polako zatvaram oči, suočena sa našom sudbinom.Njegov odgovor me je još više povredio.
„Jedini razlog što preživljavam u njemu je taj što sam znao da će uvek biti takav..mračan I prazan" uzela sam dubok, drhtav udah.

„Sve je moglo biti tako drugačije,mračni stranče.." nesigurno sam rekla i na to sam čula njegov jak udah.Oboje gorimo od želje da dodirnemo jedno drugo ali znamo da ćemo izgoreti ako to i učinimo.
„Mogao si mi se pojaviti kao prava osoba" protresujem glavom i zatvaram oči kada mu objašnjavam „rekao bi mi svoje ime" nasmejala sam se „pitao bi me za moje..konstantno bismo se gledali u oči i mogla bih da te dodirnem" otvaram oči i zaključujem pogled sa njegovim crnim očima „Bio bi dan, svetlost bi nas obasjala i...bilo bi savršeno" u očima mi se pojavljuju suze ali im ne dozvoljavam da mi napuste oči.Dosta je plakanja.

Nekoliko minuta je prošlo u ovoj bolnoj tišini,dok smo se gledali u oči i samo sam osećala bol u sebi kako se povećava.
„Potreba da te zaštitim me je zaslepela.Uništiću svakoga ko te povredi, čak i sebe." Odlučno odgovara i naš razgovor mi samo stvara dodatnu bol.

Na trenutak sam pogledala iza njega i videla kako će još malo dan zameniti noć i senke tame.Shvatio je.
„Senke ponekad više pokazuju nego svetlost" na to sam protresla glavom.
„Zbog senki ne mogu videti tvoje lice..tebe" ravno odgovaram i vidim da je na to podigao obrve.
„Lepota je prokletstvo ovog sveta,anđele" i sa tim zagonetnim odgovorom verovatno misli da ću sve savršeno razumeti.

I dok ga tako gledam,imam osećaj da gledam u zaleđeni okean.Ne mogu da vidim ništa posle hladnoće i tame.Samo čuti u nekim trenutcima njegove tople reči.

I nakon svega, ipak mu pružam ruku i nežno govorim
„Izađi na svetlost i dopusti mi da sama odlučim šta je zapravo prokletsvo a šta blagoslov,mračni stranče." I jasno sam videla kako je pogledao moju ruku i osetila sam nesigurnost kako izlazi iz njega.

„Noć je moj dan.Mrak je moja svetlost.Nikada to nećeš moći prihvatiti,anđele." Nakon što sam čula šta je rekao i kao da je to ispljunuo, spustila sam ruku shvativši da smo mi zajedno nemogući.Ne pripadamo jedno drugom iako moje srce pripada njemu.