The Stalker (EDITING!)

Chapter 23

Zatvorila sam oči osećajući njegov pogled na sebi i pokušala potisnuti drhtaj koji mi prolazi kroz telo. Ne želim ni da razmislim o tome zašto to osećam. Ruke su mi spuštene dok čvrsto u desnoj ruci držim pištolj zbog kojeg se nekako osećam sigurnije i kao da sam u prednosti. Tišina je ustupila i rešila sam da je prekinem jer nemam želju da budem u istoj prostoriji sa njim i ako znam da se jedan deo mene ne slaže sa tom mišlju.

"Šta hoćeš?" opet tišina.  Počela sam  sa stopalom lupati o mermer i zvuk lupanja je jedini mogući zvuk koji se sada čuo.

"Kada se ovo završava? Šta želiš od mene?" opet tišina. Umorno sam izdahnula i okrenula se sa namerom da opet izađem iz ove vile ali me je hrapav glas sprečio u tome. Zatvorila sam oči nakon što sam osetila eliktricitet kako prolazi kroz moje telo prouzrokovan njegovim glasom.

"Žao mi je.." glas mu je bio nesiguran i veoma tih ali dovoljno jak kako bih ga čula i shvatila šta mi je rekao.

"Za šta ti je žao?" opet tišina. Sada sam bila spremna otvoriti vrata i otići ali me je mračni stranac opet zaustavio u nameri kada mi je rekao

"Žao mi je zato što sam sjebao ovo, i žao mi je zato što to ne mogu popraviti." uzdahnula sam i okrenula sam se ka njemu tj ka mraku u kojem se on krije i jasno sam znala da želim izvući iz njega ono što oboje negiramo.

"Šta si tačno sjebao i ne možeš popraviti?" podigla sam obrve i i dalje sam sa nogom lupala o pod čekajući njegov odgovor.

"Anđele..." sa upozoravajućim tonom je izgovorio nadimak koji mi je dodelio i verovatno je mislio da ću tek tako odustati ali naravno, to se tako neće dogoditi.

"Molim? Želim da znam šta si sjebao kako bih ti rekla da li možeš to popraviti.." 

"Sjebao sam nas i ne znam da li nas mogu popraviti" mislim da mi je srce prestalo kucati nakon što je izgovorio ovo. Počela sam ubrzano disati i jasno osećam kako mi se temperatura u telu povećava

"Nisam znala da mi postojimo" drhtavo sam odgovorila. Čvrsto sam zatvorila oči kada mi se približio za korak i oblizala sam sada svoje usne pokušavajući smiriti svoje telo.

"Mi smo nastali od onog trenutka kada si ušla u moj dom" protresla sam glavom

"To je bila greška.." opet sam čula kako mi se približio za korak i jedva sam se suzdržala da se ne povučem unazad.

"Prvo pravilo moje igre je 'ne laži'" umorno sam izdahnula i rekla

"Mislim da sam ti rekla da više ne želim da igram tvoju igru" 

"Odluka nije na tebi" prevrnula sam očima i uzvratila

"Ja baš mislim suprotno" i sa tim odgovorom se okrećem spremna da izađem iz ove vile.

"Ostani..." osećam njegov dah kako miluje moje levo uvo i čvrsto zatvaram oči ne želeći da osetim žmarce kako mi prolaze kroz telo.

"Zašto da ostanem?" kroz šapat ga pitam i nesigurno čekam odgovor.

"Zato što nisam jedini koji oseća..." utišao se dok sam ja osećala kako mi se otkucaji srca ubrzavaju i nekako sam našla snage unutar sebe da ga podstaknem da kaže šta oseća..

"Oseća šta?" ujela sam se za usnu kada sam osetila njegovu hladnu ruku na svom laktu i u sledećem trenutku sam okrenuta i leđa su mi naslonjena na vrata dok me centimetar deli da osetim telo od mračnog stranca naslonjeno o moje. 

"Ovo" vazduh mi je izbiven iz pluća kada sam osetila njegove ledene usne kako nežno prelaze preko mojih i ne mogu negirati kako se temperatura u mom telu povećava i kako me telo moli da zatvorim daljinu između nas i prepustim se ovom čoveku i jednostavno jednom u životu ne brinuti se o tome šta će se dogoditi posle. Telo mi drhti od adrenalina koji mi pumpa krv i imam osećaj da mi je celo telo naelektrisano i da dobijam energiju od mračnog stranca i zbog tog osećaja i zato što su mi noge oslabile, podigla sam obe ruke ispuštivši pištolj i čvrsto se uhvatila za njegove bicepse ne želeći da padnem.