The Stalker (EDITING!)

Chapter 46

Ubrzano dišem kroz usta. Oči mi traže neke pokrete, nešto u ovom mraku ali, ništa ne nalaze. Nesvesno sam se počela udaljavati od osobe koju sam uhvatila za ruku i nekako se saplela o svoje noge i pala na pod. Tuga me je preplavila. Strah. Dobila sam osećaj da više nikada neću biti srećna. Da nikada neću uspeti pobeći odavde. Da ću ostatak svog života provesti u ovom prokletom mraku. Želja za mračnim strancem me guši. Potreban mi je. Sada. Odmah. Molim te, pojavi se.

Gutam ogromnu knedlu koja mi se pojavila u grlu i kroz usta uzimam drhtav udah pre nego što nalazim snage da progovorim.
"Gde se to nalazim?" i telo mi se zaledilo kada sam čula kako je ovu mrklu tišinu ispunio zvuk klap, klap, klap.
"Ovo je mesto grešnika" dubok glas ispunjen zlobom je započeo da govori "mesto gde prokleti i grešni žive" jasno sam mogla čuti zvuk otvaranja njegovih usta i kao da sa svojim podmuklim glasom uživa u reakciji koju dobija od mene.
"Šta ja radim ovde?" tiho progovaram dok brzo trepćem u ovom mraku
"Anđeli nikada nisu bili ovde ali, ipak, ti si tu" čujem mu smeh u glasu dok protresam glavu
"Ja nisam anđeo" i dok to govorim način na koji me mračni stranac oslovljava mi je u mislima.
"Ti si njegov anđeo" govori glas sa tonom koji ti govori da više nikada nećeš biti srećna. A, ono što mi je rekao, ubrzalo mi je puls.

Čvrsto sam zatvorila oči i jako se ujela sa donju usnu kada sam čula smeh koji mi je uterao strah u kosti nakon njegove izjave.
"I zato....." glas mu postaje toliko glasan da sam morala prekriti uši sa rukama "tvoja krv će se proliti" zaledila sam se i ujela za jezik kako ne bih vrisnula kada sam osetila prisustvo ove osobe iza mene "a tvoje telo ostavljeno da trune ovde... na tlu... u večitom mraku"

Oči su me počele peckati i znam da je to najava mojim suzama ali sam uzela dubok udah i blago protresla glavu rešena da neću ispustiti jednu suzu pred ovim monstrumom.
Tu je.
Kako je to dopustio?
Da li će se osvetiti?
Ko će sada da vlada?

Namrštila sam se kada sam čula razne glasove. Razgovaraju. Komentarišu dok ne znam šta da im uzvratim. Nekako nalazim snage i ustajem u ovom prokletom mraku i počinjem trčati ne znajući gde sam i o šta se mogu sudariti ili pasti. Mrzim mrak.

Mrak, tama, mrak, tama. Ne mogu nikako pobeći od nje. Počela sam trčati u nadi da ću naći svetlost, ili.. da će on naći mene.
"Tvoj život je šala" prati me taj zloban glas i toliko je glasan, kao da je pored mene "kao da si stvorena da posrneš" sa svojim rečima me pogađa u slabu tačku ali neću dozvoliti da mi slomi duh. Niko to ne može.

"Još stojim" govorim kada se zaustavljam jer sam osetila slabost kako me preplavljuje.
"Tvoje telo hoda bez cilja kroz život" govori sa gordošću u glasu i kada sam se okrenula ka pravcu iz kog glas dolazi kao da me je odjednom udarilo to na šta ovo stvorenje sugeriše.
"Nije ono što može biti" oblizujem usne i postavljam pitanje već spremna na odgovor
"A to je?" ujedam se za donju usnu
"Deo nas" i opet sam najbrže što sam mogla prekrila uši kada sam svuda oko mene mogla čuti podmukao smeh. Okružena sam bićima koji slave smrt i bol. Njihov smeh je toliko težak da se podnese da sam se okrenula i počela trčati samo kako bih pobegla ovom zvuku.

"Molim te, samo da nađem izlaz" dok trčim govorim sebi u bradu i ispružam ruke ispred sebe i kada dodirujem nešto naglo zastajem. 'Neka budu vrata' poželela sam u sebi i sa prstima tražila nešto da dodirnem.
Ujela sam se za usnu kada sam opipala kvaku i najbrže što sam mogla sam otvorila vrata, ušla u neku nepoznatu prostoriju i zatvorila vrata za sobom i sa svojim telom sprečavala vrata da se otvore jer sam očekivala da će neko probati otvoriti vrata ali se ništa ne događa.