The Stalker (EDITING!)

Chapter 36

Pomeram glavu levo-desno ne verujući onom što sam čula. Mračni stranac je ubio mog očuha?Ubio je osobu koja je uništila moje detinjstvo? Zatvorila sam oči i pustila suze da mi napuste oči. Ne, ne plačem zato što mi je žao zato što je sada mrtav, ili što mi je žao zbog načina na koji je umro. Priznajem da sam uvek nekako priželjkivala njegovu smrt kao i moja mama. Najteže nam je palo to što nismo mogle da ga tužimo jer nismo imali nikakav dokaz koji bi potvrdio datu tužbu. Šta je moglo gore da se učini nego malu devojčicu prestraviti i ostaviti joj toliku traumu koja će je pratiti do kraja života.

Želela sam da oseti strah koji sam ja osetila. Da oseti sve ono što sam ja osećala dok sam bila zaključana u onoj prljavoj ostavi. I, na neki način osećam se osvećeno. Mračni stranac me je osvetio ali...ali na najbrutalniji mogući način.

Potresla sam se najviše zbog mračnog stranca. Zašto je imao potrebu da se osveti na takav način?Tokom godina koje su prolazile naučila sam da pustim bes ali nikada da ne zaboravim šta se dogodilo. Zašto ga je ubio?

Podižem ruke i sa dlanovima brišem suze sa obraza.
„Zašto si to uradio?" pitam ga sa svojim drhtavim glasom.
„Zato što je to zaslužio." Odgovara sa odlučnošću u glasu. Kao da mi je rekao da je odneo auto na popravku jer se pokvario. Kao da je to normalna i svakodnevna stvar. Ovo je sve samo ne normalna stvar.

„Zašto si to uradio?" stežem zube i opet mu ponavljam pitanje. Razlog zašto sam ga ponovila je to zato što želim pravi razlog, motivaciju. Otvaram oči i ovaj put ne moram da brzo trepćem jer su mi se oči privikle na mrak koji me u poslednje vreme mnogo više okružuje od svetlosti.

„Odgovoriću umesto tebe" učvršćujem glas i nastavljam „ubio si ga jer si želeo, ne zato što je samo zaslužio već zato što si mogao kada si želeo i kako si želeo" zaustavila sam se kada sam videla malo udaljeno od mene oči kako svetlucaju u mraku. Njegove oči svetlucaju u mraku.

I iako je mrak mogla sam razaznati njegov pogled.Imao je taj pogled u očima zbog kojeg si se morao zapitati koliko ljudi je ubio. Zaustavila sam vazduh u plućima kada sam jasno videla osmeh kako mu se formira na licu. Osmeh koji mi govori da tačno zna šta sam se zapitala. A isto tako taj osmeh mi je dao odgovor. Taj osmeh je bio odgovor da ne smem znati odgovor za svoje dobro jer se izgubio u brojanju.

„Ponašaš se kao..." počela sam pričati ali sam utihnula ne znajući kako da ga oslovim ali me je on očito sa zadovoljstvom dopunio
„Monstrum?" drhtavo uzdišem dok mi se savest slaže sa onim što je izgovorio. Upravo kao monstrum.

Ne čeka da nešto uzvratim već počinje hodati dalje od mene i samim tim počinje pričati glasnije ako ne i vikati

„Šta očekuješ sada od mene,Leila? Da ti se izvinim zato što sam monstrum?" jako se ujedam za donju usnu kako bih prigušila jecaje koji prete da mi napuste usta i isto tako čvrsto zatvaram oči kada se odjednom pojavio ispred mene i počeo mi šaputati

„Zašto se meni niko nije izvinio zato što me je napravio ovakvim?" bolno me pita i kao da očekuje da ću mu dati odgovor koji će odgovoriti sva njegova pitanja, a ja...ne želeći da posmatram ovakav prizor tj. osobu koja se pokazala u totalno drugačijem svetlu okrenula sam mu leđa i uzela dubok udah. Celo telo mi drhti i nije razlog tome što sam u haljini i što je u ovoj vili ledeno, već zato što se zid koji sam sagradila oko sebe se srušio. Tek tako. Samo u par rečenica.

„Znam da želiš da mi se prikažeš kao da nemaš srce" ujela sam se za donju usnu dok sam mu okrenuta leđima i bukvalno sam se cela ukočila kada sam čula korake koji postaju glasniji. Približava mi se.