The Stalker (EDITING!)

Chapter 52

Čekala sam i čekala.Hladnoća je u ovom čekanju postala moj saveznik.Sedim na podu i puštam tišini da napravi put do mog srca.Nadala sam se da će me nekako umiriti ali me je još više uznemirila.

Najgore je to što ne mogu videti svetlost.Ne mogu naći njen izvor i izaći napolje kako bih bila okružena njome.Osuđena sam na ovu tamu u kojoj se sećam samo najgorih uspomena.Zbog straha mi se trese vilica a zbog besa stežem prste u pesnice.Ne znam šta je jače i šta će više preovladati kada se on pojavi.

Nisam ni pokušala otvoriti vrata i pobeći.Znam, da nemam snage za to.Čak nisam ni zatvorila oči i naredila sebi da se probudim.Jednostavno samo čekam za ono što će doći i što se približava.

Toliko imam pitanja.Toliko zahteva.I ne znam da li ću ikada dobiti zaslužan odgovor na išta od toga.Zato, samo ćutim i čekam u ovom prokletom mraku.

Znam da je Paul ispred, da mu je zapovedeno da me čuva i na to nisam odreagovala.Nisam tražila informacije od njega, niti postavljala pitanja.

Jednostavno, toliko stvari se dogodilo u mom životu od kada sam došla u Holmes Chapel da ne znam kako sve ovo da propratim.Sve je tako prokleto komplikovano.

Naglo sam podigla glavu kada mi se koža naježila i srce počelo jače lupati kao reakcija na njegov dolazak.Znam da se vratio.I znam zašto se vratio.Da me natera da se pokajem.

Oblizala sam usne i jako počela grizati donju usnu u znak nervoze.Desni obraz me veoma peče i hladan vazduh koji se sudara sa njim samo pogoršava bol.Znam da sam ja za to kriva jer želeći da obrišem osećaj jezika od tog monstruma sam sa noktima grebala obraz i verujem da su na njemu sada brojne posekotine.

Ipak, sada su se sva moja čula preusmerila na njega.Čujem njegove korake koji su jedva pa čujni ali kao da ne korača po tlu već kao da korača ka mom srcu i čini ga sa tim veoma ranjivim.

Zaustavio se.U daljini sam jasno čula njegov glas ali nisam mogla shvatiti ništa što je rekao ali sam shvatila da je pričao sa Paul'om I Nick'om nekoliko trenutaka i onda je ledena tišina usledila nakon čega sam jasno čula njegov dubok, hrapav glas kako sa pretnjom govori
„Ostavite me samog, sada je njen red" i osetila sam se u većoj opasnosti nego kada sam oslobodila onog monstruma.

Dok hoda prema meni jasno čujem njegove čizmice kako prave kontakt sa mermerom u velikoj snazi.Ne znajući šta da radim, nekako sam našla snage u sebi i ustala pridržavajući se za zid koji se nalazi preko puta vrata.

Srce mi tako jako lupa o grudi i disanje mi je veoma uneravnoteženo.Strah preovladava sva moja osećanja i onda..vrata su se otvorila.

Jasno sam čula okretanje brave i kako su se vrata glatko otvorila.I onda sam osetila intezivan pogled na sebi i zahvalna sam na tome što ne mogu videti te crne oči kako me streljaju pogledom.

Vazduh mi je zastao u plućima dok mi oči prelaze po ovom mraku u kom se moj mračni stranac nalazi.Osetila sam blag ukus krvi u ustima i znala sam da je uzrok tome moje jako grickanje usne sa zubima.

Jasno sam mogla osetiti kako nosi miris smrti poput parfema i jako me je udarila pomisao da sam ja za to kriva jer nikada nisam želela da ga pogledam onako kako trebam..već sam živela u svojoj fantaziji.

Jako sam zatvorila oči kada sam čula njegovo ubrzano disanje i shvatila sam da diše kroz usta i to me je još više uznemirilo i onda sam čula njegov dubok glas, upućen meni.

„Zašto stojiš tamo?Slaba si, trebaš biti pored mene" ove reči trebaju biti slatke ali čujem ogorčenost u njima.Ne prepoznajem ton njegovog glasa i to me još više plaši.Zato, samo ćutim...i čekam.