The Stalker (EDITING!)

Chapter 41

Slušam ugrožen glas u svojoj glavi i ustajem trčeći pravo i moleći se da ne udarim u nešto ili se spotaknem. Oko sebe vidim samo prokleti mrak i ništa više. Ne vidim tračak svetlosti i to mi šalje ledene drhtaje kroz telo. Ubrzano i glasno dišem dok tako brzo trčim i osećam kako mi noge gore. Histerično gledam oko sebe i imam taj osećaj kako me posmatraju i čekaju. Mračni stranac me traži? Ovo ne sluti na dobro. Želim samo da se probudim i zaustavim ovaj košmar ali ništa nije tako jednostavno, zar ne?

Ledeni vazduh mi miluje telo, udaljeni pogledi mi prave rane po koži dok u glavi čujem prigušene,bolne jecaje. Želim ovo da prestane,odmah. Misli me šalju u neželjena sećanja. Sećanja u kojima sam bila zatvorena i u prokletom mraku. Toliko pokušavam pobeći od tih bolnih sećanja ali pri svakom okretu se vraćam njima. Ne znam koliko sam trčala, jedino znam to da ne mogu doći do daha i da od straha koji osećam želim da osetim blizinu mračnog stranca..želim da se osetim sigurno.

„U mrak odlazis da izgubiš razum i nađeš dušu" glas je u daljini prošaputao zbog čega sam se naglo okrenula u stranu iz kog se taj glas čuo. Ne vidim ništa. Da, vid mi je zamućen ali ništa ne vidim sem mraka. U ovom trenutku imam osećaj da ću dobiti napad.. Ne mogu više biti u ovom mraku, u ovom košmaru. Mračni stranče,spasi me.

Htela sam naći malo snage u sebi da nastavim trčati ali u tome me je zaustavio muški glas, nepoznat kako mi govori „ne idi dalje, ovde počinje zemlja fantoma" ali ipak ništa ne odgovaram na ovo.

Zatvaram oči dok se koncentrišem na svoje disanje i pokušavam da ne osećam ovu hladnoću koja je oko mene i zbog koje se tresem. Vazduh postaje blaži, napetost u telo koju sam do sada osećala zbog pogleda koji su me pratili se smanjila, prigušeni jecaji su utihnuli.Ujedam se za donju usnu. Mračni stranac me je pronašao.

Prati me u mračnim ulicama svojih misli.Čujem njegove korake kako postaju glasniji.Igra se sa mojim mislima, živi u mojim snovima. On je zavodljivi glas koji me zove, šapuće mi da ga pratim.On je tama koja živi u meni.On je senka koju niko ne vidi.

Telo počinje da mi vibrira od njegove blizine. Adrenalin mi brže pumpa u vene. Privlači me k sebi samo sa svojom blizinom i pogledom. Ali, ipak sam uplašena. Uplašena sam od ovog mesta, ovih pogleda..ovih misli.

Blizu mene je. Čujem njegovo ubrzano disanje. Osećam njegovu napetost i koža mi gori pri njegovim pogledom. Besan je...plašim se da je mnogo više nego besan.

Polako otvaram oči i gledam u mrak u kom znam da se on krije. Opet ovu tišinu ispunjava naše glasno disanje, naš bes, naša fatalna privlačnost. Strah mi je uteran u kosti od ovog mraka koji kao da me guši.

Podižem svoje ruke u mraku, između nas i molim se da ću osetiti njegove na mojim, da me uhvati i odvede odavde u sigurno mesto ali ništa od toga se ne događa. Imam osećaj kao da me proučava a najgore je to što ne znam kakvu reakciju sada očekivati od njega. Sa bolom koju sam osetila u svom srcu, i dalje uplašena od tame polako spuštam svoje ruke i pokušavam se ne osećati odbačeno i povređeno sa njegove strane.

Jače je od mene i spustila sam pogled ka tlu i tiho zajecala sa zatvorenim ustima i pustila suzama da mi napuste oči. U ovom trenutku sam čula pored mene mračnog stranca kako je zarežao duboko u grlu i snažno je počeo hodati ka meni i sa tihim ali jakim glasom ispunjen gnevom prodahtao
„Anđele.." i ubrzo sam osetila kako mu se jedna ruka obmotava oko mojih nogu a druga oko leđa i u sledećem trenutku sam se našla u njegovom naručju dok se okreće i počinje hodati u mraku. Njegove usne su našle put do mog čela zbog čega sam čvrsto zatvorila oči i zadrhtala pri tom poljubcu i posle ih je postavio kod mog uveta i i dalje sa besom u glasu tiho mi rekao „nikada te neću pustiti u nepoznato samu" i sa tonom njegovog glasa sam znala da je bolje da ćutim što i činim.