The Stalker (EDITING!)

Chapter 28

"Sve ovo si uradio samo zato što se nisam povinovala tvojoj naredbi?" sa nevericom u glasu postavljam ovo pitanje mračnom strancu i odgovor koji dobijam je tako..bezosećajan da ne znam kako pre nisam shvatila kakva je on osoba.
„Nisi mi dala puno izbora." odgovara sa tonom u glasu u kom nema trunke osećanja niti sažaljenja.
Protresujem glavu i sa drhtavim glasom uzvraćam
„Kako si mi ušao u glavu?" gutam pljuvačku dok čekam odgovor koji dobijam posle par sekundi
„Zaboravljaš ko sam ja,anđele" i verujem da to govori kako bi mi dao do znanja koliku on moć ima
„Trenutno me ne zanima ko si ti, samo želim da mi kažeš kako si mi ušao u glavu!?" govorim sa ljutnjom u glasu i verujem da je sada ispred mene da bih ga išamarala.
„Nisam uradio ništa bez tvoje dozvole" Bez moje dozvole? Je l' se on to zeza sa mnom?
„Bez moje dozvole?" gledam u stranu sa nevericom jer ne verujem u to što čujem.
„Da, bez tvoje dozvole anđele" koga on to laže? Sebe ili mene?
„Zašto se ophodiš prema meni kao da sam tvoja igračka?" i ako se plašim odgovora, morala sam da mu postavim to pitanje koje me već duže vreme muči. Imam osećaj i ako ne mogu da ga vidim da mi se podsmeva...šta se događa sa mojim mračnim strancem?
„Zato što su mi sve druge igračke dosadile i.." glas mu posle svake reči postaje tiši dok imam osećaj da ću u svakom trenutku pasti „i ispada da si mi ti sada najzanimljivija" stisnula sam zube a pre toga sam se ujela za jezik kako ne bih zaplakala ali ipak je jedna napustila moje oko. Najbrže što sam mogla sam je obrisala sa prstom i trudila se da u glasu ne odam povređenost i rekla
„Samo da budem jasna" uzimam veliku količinu vazduha u pluća i nastavljam pričati „ja nisam tvoja igračka" podižem desnu ruku i ispravljam kažiprst zamišljajući da je ispred mene, mislim, znam da je tu, ali zamišljam da je baš ispred mene i da taj prst dotiče njegova prsa dok dokazujem svoju poentu „moja osećanja nisu tvoje jebano igralište" protresujem glavu kada mi jeza prolazi kroz telo ali ipak nastavljam „i moj život" uzdišem „moj život nije tvoja jebena igra"
„Ko je rekao da se ja igram?" nevino pita što me tera da se još više naljutim na njega
„Od kada smo se upoznali ti si mi dao do znanja da je ovo igra" nadam se da nije video moj bolan izraz lica kada je odgovorio
„Mi se nikada nismo upoznali,Leila" drhtaj mi je prošao kroz telo kada sam ga čula da po prvi put, prvi put od kada sam ušla u vilu da on izgovara moje ime a ne nadimak koji mi je dodelio. I izgovorio ga je kako bi mi dao do znanja da smo on i ja stranci čije sudbine su se ukrstile par puta.Zastao je par trenutka verovatno očekujući da mu odgovorim, ali kada je video da neću, on nastavlja uništavati sve ono što sam mislila da smo imali „pobegni od mene,Leila...pobegni dok možeš"
„A šta ako ne želim da pobegnem od tebe?" postavljam mu to hrabro pitanje
„Pokajaćeš se, pre ili kasnije"
„A šta ako se ne pokajem?" nastavljam da guram ne znajući da li ću pasti u rupu ili otvoriti novi ulaz...sreće.
„Ja sam gospodar tame, anđele, tvoje mesto nije uz mene" odgovara sa gorčinom u glasu i ne mogu a da se ne zapitam šta bi se dogodilo ako bih ga pitala 'šta ako moje mesto jeste uz tebe' ali se ipak ne usuđujem otići tako daleko sa svojom novostečenom hrabrošću.
„Sam si rekao da je prvo pravilo tvoje igre da nema laži" ne znam kako i dalje mogu stajati ovako mirno i truditi se da popričam sa njim.
„Ja postavljam pravila i mogu da ih menjam kad god ja hoću" kolutam očima
„To nije baš fer igra, zar ne?
„Nikada nisam rekao da igram fer,Leila" namrštila sam se kada sam čula kako je njegov anđeoski glas zamenio glas koji zvuči kao da mu nije stalo ni do čega.
„Zatvori oči,anđele" ali mi ipak sad sa nadimkom koji mi je dodelio kao da mi daje do znanja da ga se ne plašim...ali,naravno, to nije dovoljno jer sam rešila da ću terati svoj inat do kraja.
„Ne želim" i na to čujem njegov izmoren izdah
„Voliš sve na teži način,zar ne?" pita sa nevericom u glasu ali sam sigurna da unapred zna moj odgovor a to je
„Ne možeš mi naređivati kako ti hoćeš." Trudim se da ne spustim pogled koji bi označavao moju poslušnost prema njemu, ne, to se nikada neće dogoditi.
„Znaš da te mogu naterati, kako ja hoću" sada sam ja ta koja ispušta umoran izdah i nadam se da može videti na mom licu dosadnu grimasu.
„Da,da" odgovaram tako da shvati da mu ništa ne verujem, što je i donekle istina...mislim.
„Kako ti hoćeš" jednostavno odgovara i u sledećem trenutku oko sebe vidim samo mrak i osećam samo hladnoću i zbog toga telo mi je počelo drhtati dok pokušavam potisnuti traume iz detinjstva u zadnjem delu svog mozda jer ih se ne želim prisetiti ni sada ni nikada više u životu.
„Zašto ovo radiš?" mrzim zato što mu postavljam ovo pitanje sa drhtavim glasom ali je to jednostavno, jače od mene.