The Stalker (EDITING!)

Chapter 11

Zaleđeno stojim na pragu,gledajući scenu koja se odvija ispred mene. Mračni stranac je ušao u Victorov san. Ne smem ni zamisliti kakve mu sve strašne stvari radi.Kada mi je ta misao stigla do mozga, zatvorila sam vrata od sobe i potrčala ka njemu. Mrdam ga i mrdam, dok ispušta glasne jecaje i priča nepovezano. Jedna noga mu je podignuta u gipsu dok se ceo trese,ne od mog mrdanja.

"VICTORE,PROBUDI SE!" Iz sveg glasa vičem ali on i dalje ne reaguje na moj glas.Suze su mi se skupile u očima od ovog stravičnog prikaza. Reči od mračnog stranca mi odzvanjaju u ušima.Govori mi koliko okrutan može biti. Na kraju, Victor širom otvara oči i prva stvar koju sam videla u njima je strah. Počeo je brzo gledati po sobi i kada mu se pogled zaustavio na meni, prebledeo je,kao da je video duha.
"Izvini, molim te mi oprosti za nesreću." Počinje pričati i saplitati se o svoj jezik dok govori.
"Molim te,oprosti mi.Nikada više te neću dirati, a kamoli pogledati." Namrštila sam se i klimnula glavom,svesna toga da me ne može videti, i rekla mu "Opraštam ti ali,možeš li mi reći šta si sanjao?" Ne znam kako je moguće ali na moje pitanje je još više prebledeo.Znam da se setio mračnog stranca.

"Ne,ne,ne..ni-ništa nisam sanjao.Molim te,izađi,želim da budem sam." Tačno na vreme je u sobu ušao ćelav čovek,u belom mantilu,sa naočarama i podigao je obrve kada me je ugledao.
"Ovde je zabranjen ulazak i-" počeo je pričati na šta samo klimam glavom, vraćajući pogled na Victora koji gleda u drugi zid.Znam da se plaši da me pogleda. Za sve je kriv mračni stranac. Na kraju ispuštam umorni izdah i izlazim iz sobe,videći Kate sa zabrinutim pogledom kako me posmatra.Jedina stvar koju joj govorim je
"Idemo kući." I, drago mi je što vidi moje neraspoloženje,pa mi ništa ne prigovara. Brzo smo izašle iz bolnice,sve se dogodilo kroz ubrzani snimak.Ušle smo u Kate'in volvo I krenule smo kući. Svo vreme sam gledala kroz prozor,posmatrajući kuće pored kojih prolazimo kao i ljude. Teško dišem. Osećam kako se sve u meni nakupilo,ne dozvoljava mi da dišem. Šta sam uradila da zaslužim ovako nesrećan život? Mislim, znam da ničiji život nije savršen, ali moj je baš preterano,preterano nesrećan. Misli su mi se zaustavile kada je Kate ugasila auto, i shvatila sam da smo stigle kući.

Bez reči izlazim iz auta,otključavam vrata, i ulazim u kuću. Dok sam se pela uz stepenice,čula sam Kate kako govori.
"Leila, mis-" ali sam je prekinula i samo rekla
"Laku noć,Kate." Na šta je uzvratila "Laku noć,Leila." I sa tom rečenicom sam ušla u sobu, i zatvorila vrata za sobom. U sledećem trenutku brišem svoje suze. Zašto plačem? Možda zato što sam skoro bila ubijena? Možda zato što se ne pronalazim u srednjoj školi?Ili možda zato što me svet guši? Imam osećaj kao da se davim dok spolja izgledam sasvim normalno.Prilazim krevetu i padam na leđa,gledajući u plafon puštam suze da me preplave.Potreba za povređivanjem se vratila u još većoj meri, i ne znam kako da je izbegnem.Stvarno ne znam...Da li da odem u kupatilo i uradim to,ili da se nastavim boriti? Za šta da se borim? Zbog čega da se borim?

Odmahujem glavom kada mi ni jedan razlog ne pada na pamet.Ja sam licemer.Licemer sam zato što govorim drugima da jedu kada ja ne jedem.Govorim im da ne slušaju šta drugi govore kada ja slušam.Govorim im da ne trebaju da se režu kada se ja režem.Govorim im da trebaju živeti i uživati u životu,dok sam ja razmišljala o samoubistvu.Rekla sam im da budu srećni kada sam ja u depresiji.I govorim im da ih nikada neću napustiti kada znam da kad tad hoću.Ustajem iz kreveta,uzimajući telefon i puštam 'Bring Me The Horizon'.Pojačavajući ton do daske,I tako,sa muzikom sam utonula u san iz kog se nadam da se neću probuditi.

Hladnoća me okružuje, kao da se hladan oblak spustio, I tako me obgrlio.Više i ne trebam da se pitam,kada znam da se nalazim u napuštenoj vili.Mračni stranac se nalazi sa druge strane u mraku i posmatra me.Kao I pre.Nisam iznenađena zato što sam opet ovde,već zato što mi suze napuštaju oči i imam potrebu da vrištim od bola koji osećam..i ako sam prokleto ovde.

"Mi se krijemo iza lažnog osmeha,kako bismo sakrili bol ali.." Tu se zaustavio,svesna toga koliko mi se koža naježila od njegovog hrapavog glasa.
"Ali?" Sa drhtavim glasom ga podstičem.
"Ali,verujem da ponekad želimo da nas neko izbliza pogleda, i vidi koliko smo u stvari slomljeni iznutra." Zatvorila sam oči, kada je završio rečenicu jer me je jako pogodila.Kao da je rekao nešto što sam se trudila već toliko dugo reći.Ipak,to me nije zaustavilo da ga sa sarkazmom upitam
"Jesi srećan sada?" Znam da mu se između obrva stvorila linija jer ne razume moje pitanje, ipak..samo pretpostavljam jer se nalazimo u mraku.

"Zašto bih bio srećan,anđele?" Slegnula sam ramenima,sa prstom brišući suzu koja mi je napustila oko. "Zato što me vidiš da plačem pred tobom?" Čujem jasan zvuk kada udiše hladan vazduh, i ako je dosta dalje od mene, jasno čujem zvuk koje su napravile njegove čizme u kontaktu sa mermerom.Znam da mi se približio,ako ne za jedan,onda za par koraka.

"Misliš da sam srećan?" Sa nepoverenjem u glasu me pita,samo klimam glavom,ne znajući šta da mu kažem.Ispustio je dubok izdah. "Definitivno nisam srećan." Na to zatvaram oči, i sa drhtavim glasom pitam
"Više?" Zamišljajući kako je odmahnuo glavom,sa isto tihim glasom uzvraćajući "Manje." I to me je zbunilo.Ne razumem šta mi želi reći..?

"Niko ne poznaje pravu tebe.Niko ne zna koliko puta si plakala u sobi,dok te niko nije gledao.Niko ne zna koliko puta si izgubila nadu.Niko ne zna kakve misli ti prolaze kroz glavu dok si tužna.Koliko su te misli tužne,ali...ali ja želim da znam.Ja moram da znam!" Tu se zaustavio,kada sam podigla ruku,ne želeći više da ga slušam i počela odmahivati glavom. "Prestani lagati.Samo ćeš napraviti još veću š-štetu!" Počela sam mucati,osećajući ogromnu knedlu u grlu,koja kao da želi da izađe,ali ne može.
"Muzika je tu kada niko drugi nije.Najbolji deo je to što ona može postati toliko glasna da ućuti sve oko tebe."
"A šta se dogodi kada se pesma zaustavi?" Oprezno me pita, čekajući odgovor.
"Misli se vrate." Tiho priznajem.

"Izgleda da su te roditelji zaboravili upozoriti na to." Odmahujem glavom,sa drhtavim glasom objašnjavajući.
"Roditelji su me naučili da gledam obe strane puta pre nego što pređem ulicu.Isto su me naučili da žvaćem sa zatvorenim ustima. Ali, nisu me naučili da sve lepo dolazi sa cenom." Uzimam dubok udah."Naučili su me da se mogu udaviti u vodi, ali me nisu naučili da se mogu udaviti u emocijama. Rekli su mi da gledam stvari sa vedrije strane ali.." progutala sam pljuvačku i nastavila " ali sve što vidim je čista tama. Naučili su me da je svet prelepo mesto...i zato sam u mraku." Ne znam koliko suza sam ispustila,ali znam da je toliko njih skliznulo niz moje obraze da su postali skroz mokri.

"Anđele" njegov tih,hrapav glas je počeo sa setnim glasom govoriti,ali ga zaustavljam sa odmahivanjem glave. "Ne želim više nikad da mi se pojaviš u snove.Želim da me napustiš.Nastavi se pojavljivati kod nekog drugog u snove."
"Ja..ja-" prekidam ga.
"Obećaj mi da te više nikada neću videti!"
"Ne-" opet ga prekidam,sada sa grubljim tonom i ponavljam.
"SAMO MI OBEĆAJ!" Zato što mi se vid privikao na mrak,videla sam kako je klimnuo glavom,okrenuo mi leđa i uslišio moju molbu.
"Igra je završena." I,sa tom rečenicom sam se probudila. Kada sam otvorila oči, toplota mi je pomilovala telo, ne znam zašto, ali, osetila sam od jednom prazninu u telu.Prazninu zbog koje sam počela ispuštati glasne jecaje koje sam prigušila sa jastukom, i tako uplakana posle ne znam koliko vremena se na kraju i uspavala.

A/N

Nadam se da vam se svideo 11.nastavak

Ostavite vote i komentar

Šta mislite o ovome što se dogodilo i šta mislite da će se dogoditi?

Hvala vam na svemu

Ly all .xx