Susret srca - ZAVRŠENA

47.

Mihajlo POV:

Odveo sam je da jede, jer je to tražila. Iako je htjela samo jedno jelo naručio sam joj više.

Violeta: Ali ne, neću toliko. Nemoj se mučiti zbog mene.

Ja: Za tebe bih skinuo zvijezde sa neba, a ovo što sam ti uzeo je sitnica. Zaslužuješ više.

Pocrvenila je što mi je bilo preslatko.

Violeta: Nemoj tako, stidim se. Ajde jedi i ti.

Ja: Ne mogu baš.

Violeta: A de, neću sama da jedem.

Nasmijao sam se i na njen slatki osmeh i pogled nisam mogao da odolim, pa sam krenuo da jedem.

Jela je toliko halapljivo da mi se plakalo. Vidjelo se da ništa nije okusila duže vrijeme i da je jako mršava. Vidim da je sada tako srećna jer je napokon pojela nešto od čega će se najesti.

Violeta: Šta je bilo, jesi li okej?

Trgnula me iz misli, dok sam se zamislio i gledao u nju kako je preslatka.

Ja: Gledam kako si slatka.

Violeta: Aa joj...

Pocrvenila je i spustila pogled.

Ja: Previše si mršava, želim da mnogo jedeš. Ti si meni preslatka, ali ne želim da budeš toliko mršava. Nisi niša okusila duže vrijeme, bolje da što više jedeš.

Violeta: Amm, dobro. Hvala ti.

Ja: Ma ništa.

Violeta: Gdje ćeš biti sutra?

Oho već je zanima gdje idem.

Ja: Idem u školu sutra.

Violeta: Aa, ti ideš u školu... izvini, nisam znala. Ja sam Andreino godište, završila sam prošle godine.

Ja: Ma nema veze. Želiš li da se vidimo i kad završim sa školom?

Violeta: Ako si umoran, ne mora.

Ja: Ma šta ja sve radim hahaha, navikao sam. U školu, posao i teretana. Sve stignem, samo se treba organizovati.

Violeta: A joj, mora da se mnogo umoriš...

Ja: Ma navikao sam.

Violeta: Nego, možeš li me otpratiti kući? Plašim se mraka.

Ja: Naravno. Idemo autom.

Odvezao sam je kući. Tražio sam jedan zagrljaj i uzvratila mi ga je. Izašla je onako slatko trčkarajući, kao mala djevojčica. Volim žene kojima pokloniš mali znak pažnje i odmah te primjete, a ne da traže sve materijalno. Volim je.

...