I ništa se nije promijenilo,
Ništa od one jeseni
Kada je nebo plakalo s nama.
U ratu me izgradio vjetar ledeni,
Umirala sam i dizala se sama.
Pao je snijeg i prekrio travu;
Pokopala sam ikakav strah.
Sada oni uživaju slavu,
Tako ti je kada si plah.
Ništa se nije promijenilo;
Ostala sam sasvim ista.
Kako te je opralo blijedilo,
Ta dva ti obraza čista?
I neću ti reći da još mi je stalo,
Neću ti reći kako me boli.
Previše anđela od tada je palo;
Previše svaki od njih voli.
Pustit ću da nočas svira tišina,
Da tamnim krilima melodiju stvara.
I neka me otruje tvoja blizina
Dok suza mi hladna vreo obraz šara.
