Smrskaj me

dva

Ujutro mi miriše na kišu.

Sobu prožima miris vlažnog kamena, izdrljane crnice, vazduh miriše na blato i zemlju. Duboko udahnem i na prstima odem do prozora da prislonim nos uz njegovu hladnu površinu. Osećam da mi dah magli staklo. Zažmurim pred zvukom kiše koja rominja na vetru. Kišne kapi su mi jedini podsetnik da oblaci imaju otkucaje srca. Da ih imam i ja.

Kišne kapi me uvek nateraju da se zapitam.

Zapitam se kako to da večito padaju, spotiču se o sopstvena stopala, lome sopstvene noge i ne mare za padobrane već se samo stušte s neba u neizvesni kraj. Kao da neko prazni džepove nad zemljom i uopšte ne haje gde će sve to pasti, uopšte ne haje što će se kišne kapi raspršiti kad udare o tlo, što će se razbiti kad padnu na zemlju, što ljudi proklinju svaki dan kad se kišne kapi usude da im pokucaju na vrata.

Ja sam kišna kap.

Roditelji su me istresli iz džepova i ostavili me dok ne isparim na betonu.

Prozor mi pokazuje da nismo daleko od planina i da smo svakako negde blizu vode, mada je danas sve blizu vode. Jedino ne znam na kojoj smo strani. U kom smo pravcu okrenuti. Zažmurim na ranoj jutarnjoj svetlosti. Nekoje podigao sunce i opet ga nakačio na nebo, mada ono svaki dan visi nešto niže nego prethodnog dana. Kao neki nemarni roditelj koji poznaje samo jednu vašu stranu. I nikada ne shvata da nas odsustvo druge polovine menja kao ljude. Da smo u mraku drugačiji.

Iznenadno šuškanje znači da se moj ćelijski drugar probudio.

Obrnem se kao da su me opet ukebali dok kradem hranu. Što se desilo samo jednom, ali roditelji mi nisu poverovali kada sam im rekla da je nisam ukrala za sebe. Rekla sam im da samo pokušavam da spasem mace lutalice koje žive iza ćoška ali mislili su da nisam toliko čovečna da bi mi bilo stalo do neke mačke. Ma, gde bih ja bila takva? Nešto ovakvo? Neko ovakav? Doduše, ionako mi nikada ništa nisu verovali. Zato i jesam tu.

Moj ćelijski drug me posmatra.

Prespavao je potpuno obučen. Nosi teget majicu kratkih rukava i drap kargo pantalone uvučene u crne cokule do cevanica.

Ja nosim grubi pamuk na rukama i nogama i rumene ruže na obrazima.

Očima mi prelazi po obrisima tela i meni se od tog usporenog pokreta ubrza srce. Hvatam rukama ružine latice dok mi padaju s obraza, dok mi lebde oko tela, dok me prekrivaju nečim što mi liči na odsustvo hrabrosti.

Prestani da buljiš u mene, dođe mi da kažem.

Prestani da me diraš tim tvojim očima i dalje ruke od mene i samo te molim da da da....

„Kako se zoveš?" Prepolovi gravitaciju nakrivivši glavu.

Ostanem zarobljena u trenutku. Zatrepćem, potiskujući dah.

Pomeri se i meni se oči smrskaju u hiljade komada što se razlete sobom u milion usporenih kadrova, u milion trenutaka zaustavljenih u vremenu. Treperavi prizori izbledeli od starosti, zaleđene misli što zloslutno lebde u pustom prostoru, vrtlog uspomena koji mi para dušu. Podseća me na nekoga koga sam znala.

Jedan nagli udah i vratim se u stvarnost.

Nema više sanjarenja.

„Zbog čega si tu?" uputim pitanje pukotinama u zidu. 14 pukotina na 4 zida u hiljadu nijansi sive. Pod, tavanica, sve u istom kamenu. Bedno sklepani kreveti: sastavljeni od starih vodovodnih cevi. Malo kockasto prozorče: predebelo da bi se moglo smrskati. Nada me je napustila. Oči neusredsređene i bolne. Lenjo prevlačim prstom po hladnom podu.

Sedim dole, tu gde se oseća na led, metal i zemlju. Moj ćelijski drug iz sedi nasuprot mene podvijenih nogu, s cokulama odveć uglancanim za ovakvo jedno mesto.