Smrskaj me

šesnaest

Čim sam ušla u sobu otvorim ormar i strgnem ljubičastu haljinu s vešalice pre nego što ću se setiti da me posmatraju. Kamere. Zapitam se da li će Adama kazniti zato što mi je i za njih rekao. Zapitam se da li je oko još nečega rizikovao sa mnom. Zapitam se zašto bi uopšte radio tako nešto.

Dodirnem krutu, modernu tkaninu haljine boje šljive te mi se prsti spuste do ruba, isto kao što je Adam juče uradio. Ne mogu da se ne zapitam zašto toliko voli baš ovu haljinu. Zašto mora baš ova. Zašto uopšte moram da nosim haljinu.

Nisam lutka.

Ruka mi se zaustavi na manjoj drvenoj polici ispod okačene odeće i nešto neobične teksture okrzne mi ruku. Grubo i strano a istovremeno poznato. Primaknem se ormaru ne bih li se sakrila između vrata. Prstima opipam tu površinu i sunčevi zraci mi sunu kroz stomak i najednom sam sigurna da ću pući od nade i naleta osećanja glupave radosti toliko jake da me iznenađuje što mi suze već ne liju niz obraze.

Moja sveščića.

Sačuvao je moju svesku.Adam je sačuvao jedino što posedujem.

Zgrabim ljubičastu haljinu pa uguram taj svežanj papira pod nju pre nego što ću se iskrasti do kupatila.

Do kupatila gde nema kamera.

Do kupatila gde nema kamera.

Do kupatila gde nema kamera.

Pokušavao je da mi kaže, shvatim sada. Ranije, u kupatilu. Pokušavao je da mi kaže nešto a ja sam bila toliko zastrašena da sam i njega prestrašila.

Prestrašila sam ga.

Zatvorim vrata za sobom i vidim da mi ruke drhte dok razvijam dobro poznatu hartiju spojenu starim lepkom. Prelistam stranice da proverim da li su sve tu i oči mi se zaustave na poslednjem što sam napisala. U samom dnu nešto drugačije. Nova rečenica koja nije ispisana mojim rukopisom.

Nova rečenica koja sigurno potiče od njega.

Nije onako kako ti misliš.

Ostanem potpuno nepomična.

Svaki mi se delić kože napeto zateže, opterećen osećanjem i pritiskom koji mi se šire grudima, dobuju sve jače i glasnije i brže da nadomeste moju nepomičnost. Ne drhtim kad sam ovako sleđena u vremenu. Uvežbavam misli da mi sporije nadolaze, prebrojavam stvari koje nemam, izmišljam brojeve koji ne postoje, pravim se da je vreme slomljeni časovnik kroz koji sekunde krvare zajedno s peskom. Usudim se da verujem.

Usudim se da se ponadam da Adam pokušava da mi se obrati. Dovoljno sam luda da razmotrim takvu mogućnost.

Istrgnem list iz sveščiće i privijem ga uz sebe, istovremeno gutajući histeriju od koje titra svaki narušeni trenutak u mom umu.

Sakrijem svesku u džep ljubičaste haljine. U džep u koji ju je i Adam sigurno zavukao. Džep iz kojeg je sigurno i ispala.Džep ljubičaste haljine. Džep ljubičaste haljine.

Nada je džep mogućnosti.

Držim je u ruci.

Vorner ne kasni. Niti kuca.

Taman navlačim cipele kad uđe unutra bez i jedne jedine reči, uopšte se ne trudeći da obznani svoje prisustvo. Pogled mu leti svuda po mom telu. Vilica mi se sama stegne.

„Povredio si ga", čujem sebe kako govorim.

„Ne bi trebalo da ti je stalo", kaže i cimne glavom prema mojoj haljini, „ali ti očito ipak jeste."

Zavežem jezik moleći se da mi se ruke ne tresu previše. Ne znam gde je Adam. Ne znam koliko ga je gadno povredio. Ne znam šta će Vorner uraditi, koliko će daleko otići tražeći ono što želi ali pomisao na Adama koji trpi bol dođe mi kao ledena ruka stegnuta oko dušnika. Ne mogu da dođem do daha. Osećam se kao da s mukom pokušavam da progutam čačkalicu. Adama bi pokušaj da mi pomogne mogao da košta života.

Dodirnem papir uguran u džep.

Diši.

Vorner je uperio oči u prozor.

Diši.

„Vreme je da krenemo" kaže.

Diši.

„Kuda ćemo?"

Ne odgovara mi.

Izađemo kroz vrata. Osvrnem se. Hodnik je napušten, pust. „Gde se Adam svi dedoše...?"

„Baš mi se sviđa ta haljina", kaže Vorner obavijajući mi ruku oko struka. Trgnem se od njega ali me on povuče za sobom i povede ka liftu. „Veličanstven kroj. Odvlači mi pažnju od tvog zapitkivanja."

„Jadna ti majka."

Vorner se zamalo spotakne. Oči mu se uzbunjeno razrogače. Zastane nekoliko stopa od našeg odredišta. Naglo se okrene. „Kako to misliš?"

Stomak mi se prevrne.

Izraz na njegovom licu: neprikriveni grč, sputavajuća prestravljenost, iznenadna teskoba.

Pokušala sam da se našalim, to je ono što mu ne kažem. Žao mi je njegove jadne majke, to sam htela da mu kažem, što mora da se nosi s takvim bednim, groznim sinom. Ali ništa od toga ne kažem.

Zgrabi mi ruke, uhvati mi pogled. Nespokoj mu dobuje pod slepoočnicama. „Kako to misliš?", ne popušta.

„M-m-ma ništa", promucam. Glas mi prepukne. „Nisam ništa... samo sam se našalila..."

Vorner mi pusti ruke kao da su ga opekle. Skrene pogled. Sjuri se do lifta ne čekajući me da ga sustignem.

Pitam se šta mi to nije rekao.

Tek kad se spustimo nekoliko spratova niže i zaputimo niz meni nepoznat hodnik ka isto tako nepoznatom izlazu konačno me pogleda. Uputi mi četiri reči.

„Dobrodošla u svoju budućnost."