Smrskaj me

četrdeset osam

Kasi upotrebi onaj ključ u ruci da otvori vrata.

„Zbog čega ambulanta mora da bude zaključana?" pitam ga.

Okrene se prema meni. Nije nešto visok, shvatim prvi put. „Da ste znali gde ćete ga pronaći, da li biste strpljivo čekali iza ovih vrata?"

Oborim pogled. Ne odgovorim. Nadam se da nisam pocrvenela.

Pokuša da me ohrabri: „Ozdravljenje je jedan delikatan proces. Ne smeju ga prekidati ili na njega uticati neuravnotežena osećanja. Imamo sreće da su dva iscelitelja među nama – blizankinje. Ali najzanimljivije je da su usredsređene na različite činioce: jedna na telesne probleme, druga na duševne. Moramo se pobrinuti za oba, inače će ozdravljenje biti nepotpuno, manjkavo, slabo." Obrne kvaku. „Ali mislim da je bezbedno da se Adam sada vidi s vama."

Kročim unutra i čula mi odmah zapahne miris jasmina. Potražim cveće po prostoriji ali ga ne nađem. Zapitam se da to nije neki parfem. Omamljujući je.

„Čekaću napolju", kaže mi Kasi.

U sobi se nalazi dug red jednostavnih kreveta. Svih dvadeset i nešto je prazno sem Adamovog. U dnu sobe vidim vrata koja sigurno vode u narednu prostoriju. Ali trenutno sam previše nervozna da bih bila radoznala.

Privučem neku stolicu gledajući da budem što tiša. Ne želim da ga probudim, samo hoću da proverim da li je dobro. Sklopim šake, pa ih raspustim. Odveć sam svesna ubrzanog lupanja srca. I znam da verovatno ne bi trebalo da ga dodirujem, ali ne mogu da se uzdržim. Pokrijem mu šaku svojom. Prsti su mu topli.

Oči mu načas zatrepću. Ne otvaraju se. Naglo udahne i ja se sledim.

Zamalo da briznem u plač. „Šta to radite?"

Vrat mi se naglo okrene na zvuk Kaslovog uzbunjenog glasa.

Pustim Adamovu ruku. Odgurnem se od kreveta, razrogačenih očiju, zabrinuta. „Kako to mislite?"

„Zašto ga... pa upravo ste ga... možete da ga dodirujete...?" Nisam ni pomislila da ću Kasla ikada videti toliko zbunjenog, toliko smetenog. Potpuno se pogubio s rukom pruženom u nameri da me zaustavi.

„Naravno da mogu da dođi..." zaustavim se. Gledam da ostanem smirena. „Kendži vam nije rekao?"

„Ovaj mladić je imun na vaš dodir?" Kasi zgranuto prošapće.

„Da", prebacim pogled s njega na Adama, koji i dalje spava. I on i Vorner.

„Pa to je... zapanjujuće."

„Jeste?"

„Krajnje." Kaslove oči poletno blistaju. „To zasigurno nije slučajnost. U ovakvim situacijama nema slučajnosti." Zastane. Prošeta po sobi. „Fascinantno. Koliko je samo mogućnosti... mogućih teorija..." Više i ne priča meni. Misli mu se prebrzo roje da bih ih ispratila. Duboko udahne. Pa se seti da sam i dalje u sobi. „Oprostite. Samo nastavite. Sad će doći i devojke, trenutno su kod Džejmsa. Moram da prijavim ovaj novi podatak što je pre moguće."

„Čekajte..."

Podigne pogled: „Da?"

„Vi imate neke teorije?" pitam ga. „Vi.... vi znate zašto mi se sve ovo dešava?"

„Mislite zašto se nama dešava?" Kasi mi se blago osmehne.

Gledam da se ne zacrvenim. Nekako mu klimnem. „Godinama obavljamo obimna istraživanja", kaže. „Mislim da smo sve poprilično dobro shvatili."

„I?", jedva dišem.

„Odlučite li da ostanete u Uporištu Omega, uskoro ćemo porazgovarati o tome, obećavam vam. Siguran sam da sada nije baš ponajbolja prilika za to." Klimne ka Adamu.