Smrskaj me

trideset četiri

Adam i ja smo se sinoć naterali da spavamo na dva metra udaljenosti, ali se ja, nekako, ipak probudim u njegovom naručju. Lagano diše, ravnomerno, čvrsto, toplo zujkanje u jutarnjem vazduhu. Trepnem, provirim prema dnevnoj svetlosti i ugledam dva velika plava oka na licu desetogodišnjaka.

„Kako to da njega možeš da dodiruješ?", Džejms stoji iznad nas prekrštenih ruku, ponovo onaj mali tvrdoglavac kakvog sam i upamtila. Nema ni traga straha na njemu, ni nagoveštaja suza koje prete da mu kanu niz obraze. Kao da se ono sinoć uopšte nije desilo. „I?" Zapanji me njegovo nestrpljenje.

Toliko brzo se odmaknem od otkrivenog gornjeg dela Adamovog tela da se i on probudi. Tek pomalo. Posegne ka meni: „Džulijet...?"

„Ti dodiruješ devojku?'

Adam se toliko naglo uspravi da se zapetlja u čaršavima i ponovo sruši na laktove. „Gospode, Džejmse..."

„Spavao si pored devojke!"

Adam nekoliko puta otvori i zatvori usta. Osmotri mene. Osmotri brata. Zažmuri i na kraju uzdahne. Prođe rukom kroz razbarušenu kosu. „Ne znam šta očekuješ da ti kažem."

„Zar nisi rekao da nikoga ne sme da dira?" Džejms sada već podozrivo zuri u mene. „Pa ne sme."

„Sem tebe?"

„Tako je. Sem mene."

I Vornera.

„Ne sme da takne nikoga sem tebe."

I Vornera.

„Tako je."

„Pa to ispada nešto prilično zgodno za tebe" Džejms zaškilji očima.

Adam se glasno nasmeje: „Ko te je naučio tako da pričaš?"

Džejms se namršti: „Beni to često govori. Kaže da uvek smislim neki užasno zgodan izgovor." Pokaže navodnike s dva prsta. „Kaže da bi to značilo da mi ne veruje. A ja sad ne verujem tebi."

Adam ustane. Rana jutarnja svetlost prodire kroz prozorčiće pod savršenim uglom, u savršenom trenutku. Obasjan je zlatom, zategnutih mišića, pantalona i dalje prenisko spuštenih na kukove i ja moram silom sebi da razbistrim misli. Zapanji me sopstveno odsustvo samoobuzdavanja, ali nisam sigurna kako da potisnem ovakva osećanja. Adam izaziva u meni glad za nečim što nisam ni znala da bih mogla da imam.

Gledam ga kako spušta ruku oko bratovih ramena pre nego što će čučnuti i uzvratiti mu pogled. „Možemo li da popričamo o nečemu?", kaže. „U četiri oka?"

„Samo ti i ja?" Džejms me pogleda krajičkom oka.

„Aha. Samo ti i ja."

„Važi."

Gledam ih kako odlaze u Džejmsovu sobu, pa se zapitam šta li će mu Adam reći. Tek tren kasnije shvatim da Džejms u mom iznenadnom dolasku oseća pretnju. Konačno se vidi s bratom posle šest meseci i onda ovaj dođe kući s nekom neznankom koja poseduje čarobne moći. Gotovo me nasmeje sama ta pomisao. Eh, da su samo čarolije krive za ovo kakva sam.

Ne želim da Džejms pomisli da ću mu oduzeti Adama.

Zavučem se pod pokrivače da ih sačekam. Jutro je hladno i sveže i moje misli odlutaju ka Vorneru. Moram da upamtim da nismo sigurni. Ni sada, a možda i nikada.

Moram da upamtim da ne smem previše da se opustim. Sednem. Privučem kolena uz grudi i obavijem ruke oko članaka.

Zapitam se ima li Adam neki plan.

Džejmsova vrata opet zaškripe. Dva brata izađu napolje, mlađi pre starijeg. Džejms kao da se malo zacrveneo i sve ne sme da me pogleda. Deluje mi posramljeno pa se zapitam da ga Adam nije kaznio.

Srce me na tren izda.

Adam uhvati Džejmsa za ramena. Stegne ga. „Dobro si?"

„Znam ja šta je devojka..."

„Nisam ni rekao da ne znaš..."

„Znači, ti si mu devojka?" Džejms me pogleda prekrštenih ruku.

400 smotuljaka vate zaglavilo mi se u dušniku. Pogledam u Adama jer ne znam šta bih drugo.

„A da se možda spremiš za školu?" Adam otvori frižider i pruži Džejmsu novo pakovanje staniola. Pretpostavljam da mu je to za doručak.

„Ne moram da idem", pobuni se Džejms. „Ionako to nije prava škola, niko ne mora da..."

„Ali ja hoću da ideš", Adam ga preseče. Okrene leđa bratu smeškajući se. „Ne brini. Biću tu i kad se vratiš."

Džejms okleva: „Obećavaš?"

„Aha." Još jedan širok osmeh. Da mu znak glavom da priđe: „Ajde, ovamo."

Džejms mu pritrči pa se uhvati za Adama kao da se plaši da će nestati. Adam ubaci hranu u automat i pritisne dugme. Razbaruši Džejmsu kosu. „Moraš da se ošišaš, mali."

Džejms namreška nos: „Sviđa mi se ovako."

„Nije malo predugačka?"

Džejms snizi ton: „Mislim da je njena kosa jako dugačka."

Džejms i Adam me pogledaju i ja se istopim u gomili ružičastog plastelina. Nehotice taknem kosu, najednom svesna sebe. Spustim pogled. Nikada nisam imala razloga da se ošišam. Nisam čak imala ni čime. Niko meni ne bi dao neko naoštreno oruđe.

Hrabro provirim i vidim da Adam i dalje zuri u mene. Džejms zuri u automat.

„Meni se njena kosa sviđa", kaže Adam, mada nisam sigurna kome se obraća.

Gledam ih obojicu dok Adam pomaže bratu da se pripremi za školu. Džejms je toliko pun života, toliko pun energije, toliko uzbuđen što mu je brat tu. Prosto se zapitam koliko je teško jednom desetogodišnjaku da živi sam. Koliko je teško svoj deci koja žive u ovoj ulici.

Jedva čekam da ustanem i presvučem se, ali nisam sigurna šta da radim. Ne bih da zauzmem kupatilo ako Džejmsu zatreba, ili Adamu. Ne želim da im zauzmem više prostora od ovog koji već zauzimam. Taj odnos između Adama i Džejmsa čini mi se toliko ličnim, toliko intimnim. Vrsta spone kakvu ja nikada nisam imala, niti ću. Ali boravak u blizini toliko ljubavi uspeo je da otkravi zaleđene deliće mene u nešto ljudsko. I osećam se ljudski. Kao da bih možda i mogla da budem deo ovog sveta. Kao da možda i ne moram da budem čudovište. Možda i nisam čudovište.

Možda stvari mogu da se promene.