Smrskaj me

trideset devet

Krv je posvuda.

Adam je na zemlji, drži se rukama za telo, ali ne znam gde je upucan. Vojnici su se sjatili oko njega a ja grebem i udaram ruke koje me zadržavaju, šutiram oko sebe, vrištim u prazno. Neko me odvuče i više ne mogu da vidim šta su uradili Adamu. Bol mi prožme udove, zgrči zglobove, lomi mi svaku koščicu u telu. Dođe mi da vrisnem ka nebu, da se srušim na kolena i zaridam u zemlju. Ne razumem zašto ovolika agonija ne pronalazi odušak u mojim vriscima. Zašto su mi usta pokrivena nečijom rukom.

„Obećavaš da nećeš vrištati ako te pustim?", kaže mi.

Dodiruje mi lice golim rukama a ja ne znam gde sam ispustila pištolj.

Vorner me odvuče u neku zgradu koju ljudi očito i dalje koriste i šutne vrata. Pritisne prekidač. Neonska svetla zatrepere uz potmulo zujkanje. Crteži izlepljeni po zidu, abeceda zakačena za tablu od plute. Mali stolići raspoređeni po prostoriji. U nekoj smo učionici.

Zapitam se da li ovde Džejms ide u školu.

Vorner spusti ruku. One njegove zacakljene zelene oči toliko su oduševljene da se prestravim. „Bože kako si mi samo nedostajala", kaže mi. „Nisi valjda mislila da bih te tek tako pustio?"

„Upucao si Adama", jedine su reči koje mi padnu na pamet. Um mi je zamućen nevericom. Pred očima mi njegovo prelepo telo skljokano na zemlji, crveno crveno crveno. Moram da saznam da li je živ. Mora biti živ.

Vorneru blesnu oči. „Adam je mrtav."

„Nije...."

Vorner me satera u ćošak i ja shvatim da nikada u životu nisam bila ovoliko bespomoćna. Ovoliko ranjiva.

Sedamnaest godina sam provela želeći da ono moje prokletstvo nestane, ali nikada nisam toliko očajnički želela da mi se vrati nego u ovom trenutku. Vornerov pogled neočekivano smekša. Teško je više predosetiti stalne promene njegovih osećanja. Teško je snaći se s njima.

„Džulijet", kaže. Takne me po ruci toliko nežno da se prepadnem. „Jesi li primetila? Izgleda da sam ja imun na tvoj dar." Zagleda mi se u oči. „Nije li to neverovatno? Jesi li primetila?", ponovo pita. „Kad si pokušavala da pobegneš? Jesi li i ti osetila...?"

Vorner kojem ama baš ništa ne promakne. Vorner koji upija u sebe svaku moguću sitnicu.

Kako i ne bi znao.

Međutim, mene zaprepasti nežnost u njegovom glasu. Iskrena znatiželja. Kao neki podivljali pas, pobesneo i mahnit, koji žudi za čarkom, ali istovremeno vapi za priznanjem i prihvatanjem.

Za ljubavlju.

„Stvarno možemo da budemo zajedno", kaže mi, nepokoleban mojim ćutanjem. Privuče me uz sebe, isuviše blizu. Sleđena sam pod pet stotina slojeva straha. Zgranuta tugom, nevericom.

Rukama mi potraži lice, ustima usne. Mozak mi gori, samo što nije prasnuo jer ne veruje šta se dešava. Osećam se kao da sve to posmatram odvojena od svog tela, nesposobna da se umešam. A više od svega, zaprepašćena sam njegovim nežnim rukama, njegovim iskrenim očima.

„Hoću da me sama odabereš", kaže. „Hoću da odabereš da budeš sa mnom. Hoću da želiš ovo..."

„Poludeo si", zagrcnem se. „Psihopato!"

„Samo se plašiš onoga što si sposobna da uradiš", glas mu je nežan. Opušten. Lagan. Obmanjivo ubedljiv. Nikada ranije nisam primetila koliko privlačan njegov glas ume da bude. „Priznaj", kaže. „Savršeni smo jedno za drugo. Ti hoćeš moć. Voliš osećaj oružja u ruci. Ja te... privlačim."

Pokušam da zamahnem pesnicom ali uhvati me za ruke. Pribije mi ih uz telo. Nabije me uza zid. Mnogo je jači nego što izgleda. „Ne obmanjuj se, Džulijet. Vraćaš se sa mnom htela – ne htela. Ali na tebi je da li ćeš to da poželiš. Da li ćeš da uživaš u tome..."

„Neću nikada" izustim, sva slomljena. „Ti si bolesnik... ti si jedno bolesno, izopačeno čudovište..."

„To ti nije pravi odgovor", kaže, delujući iskreno razočarano.

„To ti je jedini odgovor koji ćeš ikada od mene dobiti." Previše primakne usne. „Ali ja te volim."

„Ne voliš ti mene."

Zažmuri. Nasloni čelo uz moje. „Nemaš pojma šta mi radiš."

„Mrzim te."

Polagano zavrti glavom. Blago se spusti. Nosom mi okrzne podnožje vrata i ja potisnem prestravljen drhtaj koji on pogrešno protumači. Usnama mi takne kožu i ja zacvilim. „Gospode kako bih te samo gricnuo."

Primetim odsjaj nečeg srebrnog u unutrašnjem džepu njegovog sakoa.

Osetim nalet nade. Nalet užasnutosti. Pripremim se za ono što moram da uradim. Potrošim tren oplakujući gubitak dostojanstva.

I onda se opustim.

On oseti da mi se napetost iz udova gubi i uzvrati na isti način. Nasmeši se, popusti stisak na mojim ramenima. Provuče ruke oko mog struka. Progutam povraćku koja samo što mi nije pobegla napolje.

Njegov vojnički sako ima milion dugmadi i zapitam se koliko li ću njih morati da otkopčam pre nego što se dokopam njegovog pištolja. Rukama mi ispituje telo, spušta ih niz leđa da ispita moj oblik a jedva se uzdržavam da ne uradim nešto nepromišljeno. Nisam dovoljno vesta da bih ga savladala a nemam pojma kako to da može da me dodiruje. Nemam pojma kako sam juče uspela da se probijem kroz beton. Nemam pojma odakle mi takva energija.

Danas je prednost na njegovoj strani a ovo nije pravi trenutak da se odam.

Još ne.

Spustim mu ruke na grudi. Priljubi me uz svoje telo. Pridigne mi bradu kako bi me pogledao u oči. „Biću dobar prema tebi" šapne. „Biću jako dobar prema tebi, Džulijet, obećavam."

Nadam se da ne primećuje da se tresem.

I na to me poljubi. Požudno. Očajnički. Jedva čekajući da se probije u mene i okusi me. Toliko sam zapanjena, toliko užasnuta, toliko obavijena sopstvenim gubitkom razuma da se skroz pogubim. Stojim tako sleđena, zgrožena. Ruke mi skliznu s njegovih grudi. Mislim samo na Adama i na krv i na Adama i na pucnjeve i na Adama kako leži u lokvi krvi i zamalo ga odgurnem od sebe. Međutim Vorner se ne da obeshrabriti.

Prekine poljubac. Šapne mi na uvo neku koještariju. Obujmi mi lice rukama i ja se ovoga puta prisetim da moram da se pretvaram. Privijem ga uz sebe, zgrabim mu sako šakom i poljubim najžešće što mogu, prstima već pokušavajući da mu otkopčam prvo dugme. Vorner me zgrabi za kukove i dopusti rukama da mi pokore telo. Ima ukus peperminta, miriše na gardenije. Ruke mu čvrste i snažne na meni, usne meke, gotovo slatke na mojoj koži. Između nas se pojavi električni napon koji nisam očekivala.

Zavrti mi se u glavi.

Usne su mu na mom vratu, da me okuse, da me proždru, i ja nateram sebe da se priberem. Nateram sebe da shvatim izopačenost ove situacije. Ne znam kako da savladam zbunjenost u glavi, svoju neodlučnu odbojnost, svoju neobjašnjivu reakciju na njegove usne. Moram da završim s ovim. Što pre.

Posegnem ka njegovoj dugmadi.

Što njega još više nepotrebno ohrabri.

Vorner me podigne oko struka, pribije uza zid, uhvati rukama za stražnjicu, natera me da obavijem noge oko njega. Ne shvata da mi je pružio savršen ugao da mu gurnem ruku u sako.

Njegove usne pronađu moje, ruka mi sklizne pod moju majicu, teško diše, steže stisak oko mene, i ja gotovo da mu rastrgnem sako u očajanju. Ovo ne sme da se produži. Nemam pojma dokle Vorner želi da ide, ali ne smem da ohrabrujem njegovo ludilo.

Samo još malko da se nagne napred...

Stegnem ruku oko pištolja.

Osetim da se sledio. Odmakne se. Gledam kako mu se na licu smenjuju zbunjenost/užasnutost/jad/prestravljenost/bes. Spusti me na pod taman kad mi prsti prvi put povuku obarač.

Moć i snaga oružja su razoružavajuće, zvuk mnogo glasniji nego što sam očekivala. Odjek mi treperi ušima i svim venama u telu.

Predivna je to muzika.

Neka vrsta male pobede.

Jer ovoga puta krv nije Adamova.