Smrskaj me

dvanaest

Punih pet minuta pod mlazom vruće vode, dva komada sapuna s mirisom lavande, boca šampona isključivo za moju kosu, i dodir mekih, baršunastih peškira kojima se usudim da obavijem telo, i tek tada počnem da shvatam. Hoće da zaboravim.

Misle da mogu da speru moja sećanja, moju odanost, prioritete s nekoliko toplih obroka i sobom s pogledom. Misle da tako lako mogu da me kupe.

Vorner izgleda ne shvata da sam odrasla bez ičega i da mi to nije mrsko. Nisam želela odeću, savršene cipele niti bilo šta skupoceno. Nisam želela da budem obavijena svilom. Jedino što sam oduvek želela bilo je da pružim ruku i dodirnem drugo ljudsko biće ne samo rukama već i srcem. Videla sam svet s manjkom saosećanja, njegovu grubost, oštre predrasude i njegove ledene, prezrive oči. Videla sam to svuda oko sebe.

Imala sam onoliko vremena da osluškujem.

Da razgledam.

Da proučim ljude, mesta i mogućnosti. Trebalo je samo da otvorim oči. Trebalo je samo da otvorim neku knjigu – i da vidim kako priče krvare od stranice do stranice. Da vidim sećanja urezana u papir.

Život sam provela presavijena među stranicama knjiga.

U nedostatku ljudskih odnosa, razvila sam spone s likovima na papiru. Proživela sam ljubav i gubitak kroz priče protkane prošlošću, doživela sam mladalačke godine povezujući se s njima. Svet mi je mreža isprepletenih reči, što povezuje ud sa udom, kost sa žilama, spaja misli i slike. Ja sam biće sastavljeno od slova, lik stvoren rečenicama, izmišljeni proizvod mašte.

Oni hoće da iz ovog sveta uklone svaki rečenični znak mog života, a nisam sigurna da tako nešto smem da im dopustim.

Uvukavši se ponovo u staru odeću na prstima pređem u spavaću sobu i zateknem je praznu. Adam je otišao iako je rekao da će ostati. Ne razumem ga ne razumem njegove poteze ne razumem svoje razočaranje. Volela bih da mi ne prija ovoliko osvežena koža, osećaj savršene čistoće nakon toliko vremena; ne razumem zašto se još nisam pogledala u ogledalo, zašto se plašim onoga što ću videti, zašto nisam sigurna da ću prepoznati lice koje će se zagledati u mene.

Otvorim ormar.

Dupke pun haljina i obuće i majica i pantalona i svakojake odeće, boja toliko jarkih da me oči zabole, u tkaninama za koje sam slušala jedino u pričama, finoće od koje me je gotovo strah da ih dodirnem. Veličine su savršene presavršene.

Očekivali su me.

Nebo mi prospe cigle pravo po lobanji.

Bila sam zanemarena napuštena odbačena i izvučena iz kuće. Bockali su me ispitivali testirali i bacili u ćeliju. Proučavali su me. Izgladnjivali su me. Iskušavali me prijateljstvom da bi me zatim ostavili izdanu i zarobljenu u ovoj noćnoj mori i još očekuju da budem zahvalna. Moji roditelji. Moji nastavnici. Adam. Vorner. Reuspostava. Svima njima sam zamenjiva.

Misle da sam lutka koju mogu da obuku i na prevaru pokore.