Smrskaj me

četrdeset tri

Osećam se kao staro klimavo stepenište kad se probudim.

Neko me je dobro okupao. Koža mi je kao saten. Trepavice meke, kosa očešljana i razmršena, presijava se na veštačkoj svetlosti poput čokoladne reke što u nežnim talasima zapljuskuje blede obale moje kože oko ključne kosti. Zglobovi me bole, oči peku od neutoljivog umora. Telo mi je golo pod debelim prekrivačem. Nikada se nisam osećala toliko čisto.

Previše sam umorna da bih marila za to.

Pospanim očima pregledam prostor u kojem se nalazim, mada nema šta da se gleda. Ležim u krevetu. Oko mene četiri zida. Jedna vrata. Stočić sa strane. Čaša vode na stolu. Neonsko osvetljenje zujka iznad mene. Sve je belo.

Sve za šta sam ikada znala se promenilo. Posegnem za čašom vode kad se vrata otvore. Povučem prekrivač koliko god mogu. „Kako se osećaš?"

Neki visok čovek s plastičnim naočarima. Crni okvir. Jednostavan džemper. Ispeglane pantalone. Plava kosa boje peska mu pada preko očiju.

Drži karton u ruci.

„Ko si ti?"

Uzme stolicu koju nisam ni primetila da stoji u ćošku. Povuče je napred. Sedne mi pored kreveta. „Vrti li ti se u glavi? Da li si dezorijentisana?"

„Gde je Adam?"

Prineo je hemijsku olovku do papira. Nešto zapisuje. „Prezime ti se piše s dva R? Ili s jednim?"

„Šta ste uradili s Džejmsom? Gde je Kendži?" Zastane. Pogleda me. Ne može da ima više od 30 godina.

Ima iskrivljen nos. Jednodnevnu bradicu. „Mogu li bar da proverim da li si dobro? Pa ću ti onda odgovoriti. Obećavam. Samo da pređemo uobičajeni protokol." Trepnem.

Kako se osećam. Nemam pojma.

Da li sam sanjala. Ne bih rekla.

Da li znam gde sam. Ne.

Da li mislim da sam na sigurnom. Ne znam.

Da li se sećam šta se desilo. Da.

Koliko godina imam. 17.

Koje su mi boje oči. Nemam pojma.

„Nemaš pojma?" Spusti hemijsku. Skine naočare. „Sećaš se tačno šta se juče desilo, ali ne znaš boju sopstvenih očiju?"

„Mislim da su zelene. Ili plave. Nisam sigurna. Šta je to uopšte bitno?"

„Moram da proverim da li prepoznaješ sebe. Da nisi zaboravila ko si."

„Nikada nisam znala koje su mi boje oči. Samo sam se jednom pogledala u ogledalo u poslednje tri godine."

Stranac se zagleda u mene, zabrinuto stisnutih očiju. Na kraju moram da skrenem pogled.

„Kako to da ste mogli da me dodirnete?" pitam.

„Molim?"

„Moje telo. Moju kožu. Vidim da sam... čista."

„O!" Zagrize palac. Zabeleži nešto na papir. „Da, to. Pa, bila si prekrivena krvlju i prljavštinom kad si stigla ovamo, a imala si i manje posekotine i modrice. Nismo smeli da rizikujemo da se inficiraju. Izvini na narušavanju privatnosti – ali nikome ne smemo dopustiti da ovamo unese bakterije. Morali smo da obavimo površinsku detoksikaciju."

„Nije problem... razumem ja to", kažem brže bolje, „ali kako?"

„Molim?"

„Kako ste me dodirivali?" Sigurna sam da zna. Kako ne bi znao? Bože nadam se da zna.