Smrskaj me

dvadeset pet

Vorner zna da nemam izbora. Hoće na silu da izazove još jednu situaciju u kojoj će moći da proveri uticaj mojih sposobnosti, i nije mu uopšte problem da muči nevino dete da bi dobio ono što želi.

Trenutno mi nema druge.

Moram da riskiram pre nego što ovaj dečačić kroči u pogrešnom smeru.

Hitro upamtim sve zamke koliko mogu i zaobiđem/preskočim/za dlaku izbegnem šiljke dok mu se ne približim koliko god je moguće.

Duboko, drhtavo udahnem pa se usredsredim na ruke i noge dečaka koje se tresu preda mnom moleći se bogu da sam dobro odlučila. Taman da skinem majicu da je upotrebim kao barijeru između nas kad osetim blago podrhtavanje poda. Potresi koji prethode užasu. Znam da imam pola sekunde pre nego se šiljci probiju kroz vazduh i još manje vremena da odreagujem.

Ščepam ga i podignem.

Njegovi se vrisci probiju kroz mene kao da me streljaju, po jedan metak u svakoj sekundi. Grebe me po rukama, po grudima, šutira me najjače što može, bolno vrišti sve dok ga bol ne onesposobi. Omlitavi mi u rukama i mene kao da su iskidali na komade, kao da mi oči, kosti, vene ispadaju iz svog mesta i okreću se protiv mene da bi me zanavek mučile sećanjima na grozote za koje sam ja kriva.

Bol i snaga krvare kroz njegovo telo pravo u moje, sevaju mu udovima zapljuskujući me sve dok ga zamalo ne ispustim. Kao da sam se ponovo našla u noćnoj mori koju sam tri godine pokušavala da zaboravim.

„Krajnje zadivljujuće", Vorner uzdahne kroz zvučnike i ja shvatim da sam bila u pravu. Mora da me posmatra kroz dvostrano ogledalo. „Sjajno, ljubavi. Duboko si me zadivila!"

Previše sam očajna da bih se sad osvrtala na Vornera. Nemam pojma koliko će trajati ova bolesna igra, i moram da smanjim površinu kože koja je u dodiru s telom ovog dečačića.

Sada mi je jasna ova moja oskudna odeća.

Namestim ga u rukama i nekako uspem da mu dohvatim pelenu. Pridržavam ga dlanom ruke. Dovoljno sam očajna da poverujem kako ga nisam toliko dugo dodirivala da bih mu nanela ozbiljniju štetu.

Najednom štucne; telo mu se zatrese, ponovo živnuvši.

Dođe mi da zaplačem od sreće.

Međutim, onda opet počne da vrišti, ali više ne namučeno nego uplašeno. Očajnički pokušava da mi se otrgne i ja počnem da popuštam stisak, zglob mi zamalo puca od naprezanja. Ne usuđujem se da mu skinem traku preko očiju. Pre bih umrla nego mu dopustila da vidi ovu prostoriju, da mi vidi lice.

Toliko naglo stegnem vilicu da se uplašim da sam slomila zube. Spustim li ga, otrčaće. A ako potrči, gotov je. Moram i dalje da ga držim.

Odjek škripe nepodmazanog metala oživi mi srce. Šiljci se uvuku nazad u pod, jedan po jedan, dok svi ne nestanu. Soba je toliko brzo ponovo postala bezopasna da mi se učini da sam možda bila umislila opasnost. Spustim dečaka na pod i čvrsto stegnem usnu pokušavajući da progutam bol koji mi se širi zglobom.

Dete opet potrči i slučajno mi naleti na ogoljene noge.

Vrisne, zadrhti i sruši se na pod, pa sklupčan krene da rida sve dok mi ne padne na pamet da bi trebalo da se samouništim, da uklonim sebe s ovog sveta. Suze mi ubrzano liju niz obraze i ja bih najviše na svetu volela da posegnem za njim da mu pomognem, da ga privijem uz sebe, da mu poljubim te lepe obraščiće i kažem mu da ću se zauvek brinuti o njemu, da ćemo zajedno pobeći, da ću se igrati s njim i čitati mu pričice uveče a znam da ne mogu. Znam da nikada neću moći. Znam da to nikada neće biti moguće.

Čitav mi se čitav svet izgubi pred očima.

Obuzme me bes, žestina, srdžba toliko jaka da me gotovo odigne od poda. U meni ključaju zaslepljujuća mržnja i zgađenost. Nije mi uopšte jasno kako mi se stopala pomere u narednom trenutku. Nisu mi jasne moje ruke, ni one ni ono što čine ni to što su rešile da polete napred raširenih prstiju davši se ka ogledalu. Jedino znam da želim u rukama da osetim Vornerov polomljen vrat. Želim da oseti istu prestravljenost koju je upravo izazvao u ovom detetu. Želim da ga gledam dok umire. Želim da ga gledam kako preklinje za milost.

Poletim među tim betonskim zidovima kao izbačena iz katapulta.

Polomim staklo sa svojih deset prstiju.

U ruci mi šaka maltera i šaka tkanine s Vornerovog okovratnika a oko mene pedeset pušaka uperenih u moju glavu. Vazduh zagušljiv od cementa i sumpora, staklo pada oko nas u mučnoj simfoniji slomljenih srca.

Zabijem Vornera o smrvljeni kamen.

„Da se niste usudili da pucate u nju", Vorner zakrklja stražarima. Nisam mu još takla kožu, ali iz nekog neobjašnjivog razloga slutim da bih mogla da mu zabijem grudni koš pravo u srce da ga samo malo jače stisnem.

„Trebalo bi da te ubijem!" glas mi zazvuči kao dubok nalet vazduha, kao nesputan izdah.

„Ti si..." pokuša da proguta pljuvačku, „ti si... upravo si se probila kroz beton golim rukama."

Zatrepćem. Ne usuđujem se da pogledam iza sebe. Ali i bez osvrtanja znam da sigurno ne laže. Mora da stvarno jesam to uradila. U glavi mi vrtlog neverice.

Na tren izgubim fokus.

Iz pušaka se začuje

škljoc

škljoc

škljoc

Svaki sekund pun baruta.

„Ako joj bilo ko od vas naudi lično ću vas upucati", zareži Vorner.

„Ali, gospodine..."

„ODBIJ, VOJNIČE...!"

Gneva je nestalo. Iznenadnog neobuzdanog besa je nestalo. Um mi se već predao neverici. Zbunjenosti. Ne znam šta sam to uradila. Očito je da ne znam za šta sam sve kadra jer nisam imala pojma da mogu bilo šta da uništim i najednom sam strašno preplašena strašno preplašena strašno preplašena od sopstvenih ruku. Zateturam se unazad, ošamućena, i primetim da me Vorner posmatra izgladnelo, radosno, smaragdnim očima koje mu trepere detinjom opčinjenošću. Bukvalno se trese od uzbuđenja.

U grlu mi se našla zmija koju ne mogu da progutam. Ukrstim pogled s Vornerovim. „Prirediš li mi opet ovako nešto, ima da te ubijem! I to s uživanjem!"

Ni sama nisam sigurna lažem li ili ne.