Smrskaj me

dvadeset dva

Pet je godina potrebno da dođemo do lifta. Još petnaest da se uspenjemo gore. Milion godina sam ostarila dok sam kročila u sobu. Adam je smiren, tih, savršeno pribran u svojim mehaničkim pokretima. Nema ničega u njegovim očima, u rukama i nogama, u pomeranju njegovog tela, što bi mi nagovestilo da uopšte zna moje ime.

Gledam ga kako se hitro, vesto, obazrivo kreće sobom, pronalazi napravice kojima nadziru moje ponašanje i gasi ih jednu po jednu. Ako bilo ko i pita zašto moje kamere ne rade, Adam neće upasti u nevolju. Naredba je stigla od Vornera. Što je čini zvaničnom.

Što meni omogućava da dobijem bar malo osame.

Mislila sam da će mi osama biti potrebna.

Koja sam ja glupača.

Adam nije onaj dečko kojeg pamtim.

Bilo je to u trećem razredu.

Tek sam se doselila u grad nakon što sam izbačena su me zamolili da odem iz stare škole. Roditelji su mi se stalno selili, stalno bežeći od rusvaja koji sam izazivala, od igri s drugovima koje bih pokvarila, od prijateljstava koje nikada nisam imala. Niko nikada nije hteo da popričamo o mom „problemu", ali je ta tajanstvenost koja je pratila moje postojanje sve još više pogoršavala. Ljudska mašta ume da bude razorna kad je pustimo da se razmaše. Čula bih tek ponešto od njihovih došaptavanja.

„Gnusoba!"

„Jesi li čula šta je uradila...?"

„Koja paćenica."

„... izbacili je iz prethodne škole..."

„Psihopata!"

„Ima neku boleštinu!"

Niko nije hteo da priča sa mnom. Svi su samo buljili. Bila sam dovoljno mlada da me rasplaču. Ručala sam sama pokraj žičane ograde i nikada se nisam zagledala u ogledalu. Nisam htela da vidim lice koje svi toliko preziru. Devojčice su znale da me šutnu i pobegnu. Dečaci su me gađali kamenjem. Još uvek negde na sebi imam ožiljke.

Gledala sam kako svet promiče pored mene kroz te žičane ograde. Zurila bih u kola i roditelje koji su došli da odbace svoju decu i sve te trenutke koje nikada neću doživeti. To je bilo pre nego što su se bolesti toliko proširile da je smrt postala uobičajen deo razgovora. Pre nego što smo shvatili da nešto nije u redu s bojom oblaka, pre nego što smo shvatili da su sve životinje obolele i da izumiru, pre nego što smo shvatili da ćemo svi pomreti od gladi, i to uskoro. U vreme dok smo još mislili da za naše probleme postoje rešenja. U to vreme Adam je bio dečak koji je peške išao u školu. Adam je bio dečak koji je sedeo tri reda ispred mene. Odeća mu je bila gora od moje, ručak nepostojeći. Nikada ga nisam videla da jede.

Jednog jutra došao je u školu kolima.

Znam jer sam ga videla kad je izguran iz njih. Otac mu je vozio pijan, vikao je, vitlajući pesnicama iz nekog razloga. Adam je stajao nepomično pogleda oborenog u tlo kao da nešto čeka, hrabreći sebe za nešto što neizbežno sledi. Gledala sam kako otac opaljuje šamar svom osmogodišnjem sinu. Gledala sam kako Adam pada na tlo, a ja sam samo stojala, nepomična, dok ga je ovaj šutirao u rebra.

„Ti si kriv! Ti si kriv, govance jedno bezvredno!", drao se njegov otac iznova i iznova dok se nisam ispovraćala na licu mesta, po travnjaku s maslačcima.

Adam nije plakao. Ostao je sklupčan na zemlji dok otac nije prestao, dok se nije odvezao. Tek kada je bio siguran da su se svi razišli telo su mu zatresli jecaji, maleno lice bilo mu je zamazano zemljom dok se rukama držao za pomodreli stomak. Nisam mogla da skrenem pogled.

Nikada nisam uspela da izbacim taj zvuk iz glave, da izbacim taj prizor iz glave.

Tada sam i počela da obraćam pažnju na Adama Kenta.