Smrskaj me

jedanaest

Toliko sam se pripremila za nezamislivu grozotu da stvarnost ispadne skoro i gora.

Zidovi su prosto natopljeni prljavim novcem, godišnje zalihe hrane protraćene na mermerne podove, stotine hiljada dolara zdravstvene pomoći proliveno na raskošni nameštaj i persijske ćilime. Osećam kako veštačka toplota kulja kroz otvore za ventilaciju i pomislim na decu koja vrište za malo čiste vode. Škiljeći pod kristalnim lusterima čujem majke koje preklinju za milost. Vidim jedan površni svet usred jezive stvarnosti i ne mogu više da se pomaknem.

Ne mogu ni da dišem.

Ko zna koliko je ljudi pomrlo da bi održali ovakvu raskoš. Koliko je ljudi izgubilo svoj dom i decu i poslednjih pet dolara u banci zbog obećanja obećanja obećanja previše obećanja da će biti spašeni sebe samih. Obećali, su nam – Reuspostava nam je obećala nadu u bolju budućnost. Rekoše nam da će sve popraviti, rekoše da će nam pomoći da se vratimo u svet kakav smo nekada poznavali – svet s odlascima u bioskop i s prolećnim venčanjima i s proslavama rođenja deteta. Rekoše da će nam vratiti naše domove, naše zdravlje, našu ostvarivu budućnost.

Ali sve su ukrali.

Sve su uzeli. Moj život. Moju budućnost. Moj razum. Moju slobodu.

Ispunili su nam svet oružjem uperenim u naša čela pre nego što će s osmehom na licu oduvati našu budućnost kao naših šesnaest svećica. Pobili su sve dovoljno jake da im uzvrate i pozatvarali čudake koji nisu ispunjavali njihova utopijska očekivanja. Ljude kao što sam ja.

Evo dokaza njihove iskvarenosti.

Kožu mi je oblio hladan znoj, prsti mi drhte koliko sam zgrožena, noge ne mogu da izdrže razbacivanje razbacivanje razbacivanje ovoliko sebično razbacivanje unutar ova četiri zida. Vidim crveno svuda oko sebe. Krv iz ljudskih tela pošpricanu po prozorima, prosutu po ćilimima, pokapanu po lusterima.

„Džulijet..."

Slomim se.

Na kolenima sam, telo mi slama bol koji sam previše puta progutala, duboki jecaji koje više ne mogu da potiskujem, dostojanstvo mi se raspline u suzama, agonija iz proteklih sedam dana kida mi kožu na froncle.

Nikada više neću moći da dišem.

Ne mogu da dođem do kiseonika, zabrekćem u majicu, čujem glasove oko sebe, vidim lica koja ne prepoznajem, reči kao snopovi dima ugašeni zbunjenošću, misli toliko puta prevrnute da više i ne znam da li sam još uvek svesna.

Ne znam da li sam i zvanično skrenula s uma.

Najednom se nađem u vazduhu. Kao vreća perja u njegovim rukama, a on se probija kroz vojnike što nagrnuše da vide kakvo je to komešanje i na tren poželim da me više nije briga da ne treba da mi je toliko stalo. Poželim da zaboravim da bi trebalo da ga mrzim, da me je izdao, da radi za iste ljude koji pokušavaju da unište ono malo što je preostalo od čovečanstva, lice mi je zagnjureno u meku tkaninu njegove majice, obraz mi je prislonjen uz njegove grudi koje mirišu na snagu i hrabrost na svet poplavljen kišom. Ne želim da ikada ikada ikada ikada spusti moje telo. Volela bih da mogu da mu dodirnem kožu, volela bih da nema barijera između nas.

Stvarnost me pljusne pravo u lice.

Prestravljenost mi zamuti um, očajničko poniženje zamagli mi razum, lice mi se oboji crvenilom što mi krvari kroz kožu. Uhvatim mu se za majicu.

„Možete da me ubijete", kažem mu. „Imate puške...", pokušavam da mu se izmigoljim iz stiska, a on me još jače stegne. Na licu mu nema nikakvih osećanja sem iznenadnog grčenja vilice i primetne napetosti u rukama. „Zašto me naprosto ne ubijete...", preklinjem ga.