Smrskaj me

četrdeset šest

„Uporište Omega?"

„Poslednje slovo grčke abecede. Poslednji kompleks, poslednji u nizu." Zastane ispred mene i ja prvi put zapazim omegu izvezenu na leđima njegovog sakoa. „Mi smo jedina nada preostala našoj civilizaciji."

„Ali kako... u tako malom broju... uopšte možete da se nosite s..."

„Mi već dugo gradimo, Džulijet" prvi put mi izgovara ime. Glas mu je čvrst, ravan, nepoljuljan. „Mi već mnogo godina planiramo, organizujemo, osmišljavamo svoju strategiju. Krah ljudskog društva ne bi trebalo da nas iznenađuje. Sami smo ga izazvali.

„Uopšte se nije postavljalo pitanje da li će se sve raspasti", nastavi, „već kada će se to desiti. Pitanje vremena. Pitanje ko će prvi preuzeti vlast i kako će pokušati da je iskoristi. Strah je", kaže mi okrenuvši se samo na tren, te mu koraci utihnu na kamenu, „veliki podstrekač."

„Kako to samo bedno zvuči."

„Slažem se. Zbog čega deo mog posla i jeste da ponovo pokrenem klonule duše koje su izgubile svaku nadu." Skrenemo u nov hodnik. „I da vam kažem da je sve što ste čuli o stanju našeg sveta laž."

Ukopam se u mestu. Skoro se spotaknem. „Kako to mislite?"

„Pa da nije sve tako crno kao što Reuspostava želi da mislimo."

„Ali nema hrane..."

„Koju bi nam oni učinili dostupnom."

„A životinje..."

„Drže ih sakrivene. Genetski izmenjene. Odgajaju ih po tajnim pašnjacima."

„Ali vazduh... godišnja doba... vremenski uslovi..."

„Nisu u toliko lošem stanju kako oni žele da verujemo. To verovatno jeste naš jedini pravi problem – ali je izazvan izopačenim iskorišćavanjem Majke Prirode. Ljudski učinak koji se još da popraviti." Okrene se prema meni. Usredsredi mi misli jednim prodornim pogledom.

„Još imamo priliku da sve promenimo. Možemo da obezbedimo svezu pijacu vodu svim ljudima. Možemo se pobrinuti da useve ne reguliše zarada, možemo osigurati da ne budu genetski izmenjeni u korist uzgajivača. Ljudi umiru jer ih hranimo otrovom. Životinje umiru jer ih teramo da jedu đubre, teramo ih da žive u sopstvenoj pogani, nabijamo ih u kaveze i zlostavljamo. Biljke venu jer bacamo hemikalije u zemlju, koja ih potom čini opasnim po zdravlje. Ali sve se to da promeniti."

„Kljukaju nas lažima jer nas verovanje u njih čini slabim, ranjivim, popustljivim. Zavisimo od drugih kad su u pitanju hrana, zdravlje, preživljavanje. Što nas čini obogaćenim. Od ljudi stvara kukavice. Od naše dece roblje. Vreme je da uzvratimo." Oči mu sijaju ispunjene emocijom, pesnice mu stegnute u zanosu. Reči su mu moćne, duboko ubedljive, jasne i smislene. Uopšte ne sumnjam da je mnoge ljude pridobio na svoju stranu takvim maštarijama. Nadom u budućnost koja se čini izgubljenom. Nadahnućem u turobnom svetu koji nema šta da ponudi. Prirodni vođa. Nadaren govornik.

A meni je teško da mu poverujem.

„Kako možete biti tako sigurni da su vaše teorije ispravne? Imate li dokaze?"

Opusti ruke. Oči mu se smire. Na usnama mu se pojavi osmejak. „Naravno." Gotovo da se nasmeje.

„Šta je to tako smešno?"

Odmahne glavom. Ovlaš. „Zabavlja me vaše nepoverenje. Čak mu se divim. Nikada ne valja verovati u sve što čujete."

Shvatim dvosmislenost. Potvrdim je: „Touche, gospodine Kasi."

Stanka. „Francuskinja ste, gospođice Ferars?"

„Majka mi možda i jeste." Skrenem pogled. „I gde je taj vaš dokaz?"

„Čitav ovaj pokret vam je dovoljan dokaz. Opstajemo zahvaljujući tim istinama. Uzimamo hranu i zalihe iz raznoraznih skladišta koje je Reuspostava podigla. Pronašli smo njihove njive, poljoprivredna dobra, životinje. Imaju na stotine jutara odvojenih za useve. Zemljoradnici su im roblje, rade pod pretnjom smrću upućenom njima ili njihovim porodicama. Ostatak društva je ili pobijen ili sateran u ogranke, odsečen od ostatka sveta kako bi ih nadzirali i pomno posmatrali."

Gledam da mi lice ostane ravnodušno, bezizrazno, neutralno. Nisam još odlučila da li mu verujem. „A šta ću vam ja? Zašto vam je važno moje prisustvo ovde?"

Zaustavi se kod nekog staklenog zida. Pokaže mi sobu s druge strane. Ne odgovori mi na pitanje. „Vaš Adam se oporavlja zahvaljujući našim ljudima."

Skoro se spotaknem pohitavši da ga vidim. Priljubim ruke uz staklo i zavirim u jarko osvetljenu prostoriju. Adam spava, lica savršenog, spokojnog. Ovo mora da im je ambulanta.

„Dobro pogledajte", kaže mi Kasi. „Po telu nema igala. Nema mašina koje bi ga održavale u životu. Došao nam je s tri slomljena rebra. S plućima koja samo što ga nisu bila izdala. S metkom u butini. Bubrezi su mu bili nagnječeni kao i ostatak tela. Razderana koža, krvavi zglobovi. Iščašen članak. Izgubio je više krvi nego što bi većina bolnica mogla da mu nadomesti."

Srce samo što mi ne iskoči iz tela. Dođe mi da smrskam staklo i uzmem ga u naručje.

„U Uporištu Omega ima oko 200 ljudi", kaže Kasi. „Nešto manje od polovine njih ima neki dar."

Okrenem se, zapanjena.

„Doveo sam vas ovamo", kaže mi pažljivo, smireno, tu i pripadate. Jer morate da znate da niste sami."