Smrskaj me

dvadeset jedan

Ubiti dosadu i nije toliko teško kako zvuči.

Mogu da upucam stotinu brojeva u grudi pa da gledam kako mi krvare decimalama na dlanu. Mogu da iščupam brojeve sa sata pa da gledam kako kazaljke otkucavaju tik tik tik i svoj poslednji tak pre nego što ću zaspati. Mogu da ugušim sekunde prostim zadržavanjem daha. Već satima ubijam minute i niko izgleda za to ne haje.

Prošlo je nedelju dana otkad sam poslednji put prozborila s Adamom.

Jednom sam se okrenula prema njemu. Samo jednom zinula ali nije mi se ukazala prilika da bilo šta kažem pre nego što će me Vorner prekinuti. „Nije ti dopušteno da pričaš s vojnicima", rekao mi je. „Imaš li neka pitanja, mene ćeš da pronađeš. Ja sam jedina osoba koja treba da te zanima dok si tu."

Posesivan nije dovoljno jaka reč za Vornera.

Svuda me prati. Previše priča. Raspored mi se sastoji od sastanaka s Vornerom i obroka s Vornerom i slušanja Vornera. Kad je zauzet, mene pošalju u moju sobu. Kad je slobodan, pronađe me. Priča mi o knjigama koje su uništili. Umetničkim delima koja se spremaju da spale. O svojim zamislima o novom svetu i koliko ću mu biti od pomoći čim budem spremna. Čim uvidim koliko zapravo želim sve ovo, koliko želim njega, koliko želim taj novi, slavni, moćni život. Želi da primenim svoje potencijale. Kaže mi koliko treba da budem zahvalna na njegovom strpljenju. Na njegovoj dobroti. Na njegovoj spremnosti da razume težinu ove promene.

U Adama ne smem da gledam. Ne smem da mu se obraćam. Spava mi u sobi ali ga nikada ne viđam. Diše toliko blizu moga tela ali nikada da zausti nešto u mom pravcu.

Ne ulazi za mnom u kupatilo. Ne ostavlja mi tajne poruke u svesci.

Već se pitam da nisam umislila sve što mi je rekao.

Moram da saznam da li se nešto promenilo. Moram da saznam da nisam luda što gajim tu nadu što mi se proširila srcem i moram da saznam šta je Adamova poruka značila ali svaki novi dan u kojem se prema meni ophodi kao prema strancu za mene je novi dan u kojem još više sumnjam u sopstveni razum.

Moram da popričam s njim a ne mogu.

Jer Vorner me sada promatra.

Kamere sve vide.

„Hoću da mi ukloniš kamere iz sobe."

Vorner prestane da žvaće hranu/đubre/doručak/bućkuriš u ustima. Pažljivo proguta pre nego što će se zavaliti u stolicu i pogledati me u oči. „Ni pod razno."

„Ako se prema meni ophodiš kao prema zatvoreniku", kažem mu, „tako ću se i ponašati. Ne volim kada me posmatraju."

„Nemam dovoljno poverenja u tebe da bih te ostavio bez nadzora", ponovo se uhvati kašike.

„Svaki moj udisaj je nadgledan. Stražari su postavljeni u hodnicima na svakih pet stopa. Nemam čak ni slobodan pristup sopstvenoj sobi", pobunim se. „Kamere tu ne menjaju mnogo."

Neka čudna razgaljenost zaigra mu na usnama: „Nije da si baš stabilna, znaš. Postoji mogućnost da nekog ubiješ."

„Ne", stisnem prste, „ne... ne bih nikada... nisam ni Dženkinsa ubila..."

„Ne pričam ti o Dženkinsu", osmeh mu je kao bure puno kiseline koja mi najeda kožu.

Ne prestaje da gleda u mene. Da mi se smeška. Da me muči očima.

A meni dođe da nečujno vrisnem u šaku.

„To nije bilo namerno", reci mi izlete iz usta toliko tiho, toliko hitro da nisam ni sigurna da li sam ih zaista izgovorila ili i dalje tu samo sedim ili sam zapravo ponovo ponovo ponovo četrnaestogodišnja devojčica i vrištim umirem zaranjam u bazen sećanja koja nikada nikada nikada ne mogu da zaboravim.