Smrskaj me

osam

Potrebna su mi dva dana da bih otvorila oči.

Limena posuda s vodom i limena posuda s hranom stoje sa strane i ja udahnem njihov hladan sadržaj drhtavih ruku, uz tup bol koji mi zaškripi u kostima i očajničku žeđ koja mi steže grlo. Čini mi se da mi ništa nije slomljeno, ali samo jedan brz pogled pod majicu dokaže mi da je bol bio stvaran. Modrice kao bledi cvetovi plave i žute boje, bolne na dodir, dugo će im trebati da zacele.

Adama nigde.

Sama sam u ovoj kockastoj samici, četiri zida s jedva deset stopa u svim pravcima, vazduh se cedi jedino kroz mali otvor u vratima. Taman što sam počela sebe da prestravljujem sopstvenom maštom kad se teška metalna vrata bučno otvore. Stražar s dve puške okačene preko grudi odmeri me od glave do pete.

„Ustaj."

Ovoga puta ne oklevam.

Nadam se da je bar Adam dobro. Nadam se da neće doživeti isti kraj kao ja.

„Za mnom", stražarev glas je dubok i strog, sive oči nečitke. Izgleda kao da ima oko 25 godina, plave kose oštrigane gotovo do kože, kratkih rukava podignutih do ramena, s vojničkim tetovažama koje mu krivudaju podlakticama kao kod Adama.

Oh.

Gospode. Ne.

Adam se pojavi u vratima pored plavušana i uperi oružje u uzani hodnik. „Mrdaj."

Adam mi je uperio pušku u grudi. Adam mi je uperio pušku u grudi. Adam mi je uperio pušku u grudi.

Oči mu deluju strano, zacakljene, odsutne, odlutale negde daleko, daleko.

U meni ništa sem prokaina. Utrnula, ispunjena ništavilom, zanavek lišena osećanja i emocija.

Kao neizgovoreni šapat.

Adam je vojnik. Adam me želi mrtvu.

Sad već otvoreno zurim u njega, sva su mi čula odstranjena, bol kao dalek vapaj nepovezan s telom. Stopala mi sama krenu napred, usne i dalje zatvorene jer za ovakav trenutak reči ne postoje.

Smrt će mi doći kao prijatan odušak od svih ovozemaljskih užitaka koje spoznah.

Ne znam koliko dugo tako hodam pre nego što će me novi udarac u leđa satrti. Zatrepćem pred jarkom svetlošću kakvu jako dugo nisam videla. Oči mi zasuze i ja zažmirkam pred šljaštećim sijalicama koje osvetljavaju ogroman prostor. Jedva da bilo šta vidim.

„Džulijet Ferars", ime mi odjekne kao bomba. Nečija teška cokula pritiska mi leđa pa ne mogu da podignem glavu i pogledam ko mi se obraća. „Vestone, smanji svetlo i pusti je. Da joj vidim lice", zapovest ledena i čvrsta poput čelika, zlokobno smirena, moćna bez mnogo truda.

Bleštavilo se smanji na meni prihvatljiv nivo. Otisak cokule ostane mi utisnut u leđa, mada mi ona više ne leži na koži. Pridignem glavu i pogledam.

Smesta me zapanji njegova mladost. Ne može biti mnogo stariji od mene.

Očito je nadležan za nešto, mada nemam pojma za šta. Koža mu je besprekorna, nenaružena, vilica oštra i jaka. Oči najsvetlije smaragdne nijanse koju sam ikada videla.

Predivan je.

Nakrivljeni osmeh proračunato zao.

Sedi na nečemu što sigurno zamišlja kao svoj presto mada se radi o najobičnijoj stolici na početku prazne sobe. Odelo mu je savršeno ispeglano, plava kosa stručno začešljana, vojnici oko njega savršeni telohranitelji. Mrzim ga.

„Mnogo si tvrdoglava", zelene oči mu se gotovo provide. „Nikad nećeš da sarađuješ. Čak ni s tvojim drugom iz ćelije nisi bila dobra."

Nehotice se trgnem. Vrelina zbog izdaje zajapuri mi vrat.

Neočekivano, Zelenooki mi deluje kao da se zabavlja i ja se najednom prestravim. „Zanimljivo, zanimljivo." Pucne prstima. „Kente, priđi, molim te."

Srce prestane da mi kuca kada mi se Adam pojavi u vidokrugu. Kent. Zove se Adam Kent.

Gorim od glave do pete. Adam se u trenu nađe pored Zelenookog, ali samo šturo klimne glavom u znak pozdrava. Možda njegov vođa nije ni blizu toliko bitan koliko misli da jeste.

„Gospodine" kaže.

Toliko mi se misli zapetljalo u glavi da ne mogu da razmrsim ludilo čvrsto zbijeno u čvor. Trebalo je da znam. Čula sam govorkanja o vojnicima koji potajno žive među ostatkom javnosti i javljaju vlastima čim u nešto posumnjaju. Ljudi su svakodnevno nestajali. Niko se od njih nikada nije vratio.

Mada mi i dalje nije jasno zašto su Adama poslali da me nadgleda.

„Izgleda da si ostavio utisak na nju."

Bolje zaškiljim prema čoveku na stolici i tek tada shvatim da mu je odelo ukrašeno majušnim umecima u boji. Vojna znamenja. Prezime mu je ušiveno na reveru: Vorner.

Adam ništa ne kaže. Ne gleda u mom pravcu. Telo mu je uspravno, sto osamdeset centimetara suvih vretenastih mišića, profil snažan i čvrst. Iste ruke koje su držale moje telo u naručju sada su držači za smrtonosno oružje.

„Nemaš ništa da kažeš na to?" Vorner osmotri Adama, pa nakrivi glavu prema meni i oči mu zaigraju na svetlu, očito razgaljene.

Adam stegne vilicu. „Gospodine."

„Pa, naravno", Vorneru je najednom sve to dosadilo. „Zašto bih i očekivao da imaš nešto da kažeš?"

„Hoćete li me ubiti?" te mi reči pobegnu s usana pre nego što uspem da porazmislim i opet mi se nečija puška zabije u kičmu. Srušim se, skrušeno jauknem i zacvilim na prljavom podu.

„Nije bilo potrebe za tim, Rolande", Vornerov glas je natopljen lažnim razočarenjem. „Pretpostavljam da bih se i ja pitao isto to da sam na njenom mestu." Stanka. „Džulijet?"

Nekako pridignem glavu.

„Imam jedan predlog za tebe."