Smrskaj me

trideset sedam

„Stvarno mi je drago što si sve tako fino primio... stvarno jeste... ali, Džejmse, oko ovoga se ne treba radovati. Bežimo da spasemo život."

„Ali radimo to zajedno", kaže po peti put ne skidajući širok osmeh s lica. Kendži mu se dopao možda i prebrzo, i sad su se njih dvojica urotila da našu nevolju pretvore u neku vrstu složene misije. „I mogu da pomognem!"

„Ne, nije..."

„Naravno da možeš..."

Adam i Kendži progovore u isti mah. Kendži se prvi snađe. „Zašto ne može da pomogne? Deset godina je dovoljno da bi se moglo pomoći."

„Nije na tebi da odlučiš", kaže Adam, gledajući da obuzda glas. Znam da pokušava da bude smiren zbog brata. „I pritom te se i ne tiče."

„Konačno idem s tobom", kaže Džejms nepokolebljivo, „i hoću da pomognem."

Džejms je vesti primio u hodu. Nije ni trepnuo kad mu je Adam objasnio pravi razlog zbog kojeg se vratio kući i zbog kojeg smo zajedno. Mislila sam da će ga uplašiti prizor Kendžijevog modrog i prebijenog lica, da će ga uznemiriti, uneti mu strah u srce, ali je Džejms ostao sablasno neuzdrman. Pomislila sam da se sigurno nagledao i mnogo goreg.

Adam nekoliko puta duboko udahne pre nego što će se obratiti Kendžiju: „Koliko je daleko?"

„Pešice?" Kendži prvi put deluje nesigurno. „Najmanje nekoliko sati. Ako ne uradimo ništa glupavo, trebalo bi da budemo tamo do mraka."

„A ako krenemo kolima?"

Kendži trepne. Iznenađenost mu se raspline u ogroman kez na licu: „E, sranje, Kente, što odmah ne reče?"

„Pazi kako pričaš u prisustvu mog brata." Džejms zakoluta očima: „Čujem ja gore od toga svakoga dana. Čak i Beni voli da psuje."

„Beni?" Adamu obrve naglo poskoče na čelu. „Aha."

„Šta ona ima da...?" zaustavi se. Predomisli. „To ne znači da treba da slušaš tako nešto."

„Još malo pa ću imati 11 godina!"

„Ej, malac", Kendži ga prekine, „nema veze. Ja sam kriv. Treba više da pazim. Osim toga, i dame su s nama." Kendži mi namigne.

Skrenem pogled. Osvrnem se.

I meni)e teško da napustim ovaj skromni dom, pa mogu da zamislim kako se tek Adam oseća. Mislim da je Džejms previše uzbuđen zbog opasnog puta koji nas čeka da bi shvatio šta se dešava. Da bi istinski shvatio da se nikada više tu neće vratiti.

Svi smo sada begunci koji pokušavaju da spasu živu glavu.

„I šta? Drpio si kola?" pita Kendži. „Tenk."

Kendži se zagrohoće: „Svaka ti čast!"

„Malo je uočljiv za vožnju po danu."

„Šta znači uočljiv?", pita Džejms. „Malo... privlači pažnju", Adam se iskrevelji. „Sranje!", Kendži teturavo ustane. „Rekoh ti da paziš šta govoriš..."

„Čujete li to?"

„Šta to...?"

Kendži krene da seva pogledom oko sebe. „Postoji li još neki izlaz odavde?"

Adam je već ustao. „Džejmse!"

Džejms pritrči bratu. Adam proveri pištolj. Ja sam već prebacila torbe preko leđa, Adam učini isto ne skidajući pogled s vrata.

„Brzo...!"

„Koliko su blizu...?"

„Nemamo vremena...!"

„Kako to misi....?"

„Kente, trči....!"

I mi potrčimo za Adamom u Džejmsovu sobu. Adam strgne zavesu s jednog od zidova da bi otkrio skrivena vrata taman kad se tri pištanja oglase iz dnevne sobe.

Adam zapuca u bravu izlaznih vrata.

Nešto prasne na pet metara od nas. Zvuk mi gotovo razbije bubne opne, protrese mi čitavo telo. Skoro da se srušim od udarca. Pucnji posvuda. Koraci odjekuju stanom ali mi već trčimo kroz izlaz. Adam podigne Džejmsa u naručje i proletimo kroz iznenadni nalet svetlosti koja nas zaslepi na ulici. Kiša je stala. Putevi su klizavi i blatnjavi. Posvuda ima dece, šareno obučenih majušnih tela koja počinju da vrište čim nas ugledaju. Nema više svrhe da pokušavamo da ne budemo sumnjivi.

Već su nas pronašli.

Kendži se vuče za nama, posrćući, nošen poslednjim naletom adrenalina. Skrenemo u neku uličicu i on se sroza uza zid. „Izvinite", dahće, „ne mogu... možete da me ostavite..."

„Ne možemo da te ostavimo...!", vikne Adam, gledajući svuda oko sebe, upijajući okruženje očima. „Baš si fin, brate, ali neću ti zameri..."

„Moraš da nam pokažeš gde da idemo!"

„E, sranje...!"

„Rekao si da ćeš nam pomoći..."

„A ja sam mislio da si rekao da imaš tenk..."

„Ako nisi primetio, došlo je do neočekivane izmene plana...!"

„Ne mogu da vas sustignem, Kente. Jedva hodam..."

„Moraš da pokušaš..."

„Pobunjenici su pobegli. Naoružani su, spremni da pucaju. Na snazi je policijski čas. Svi da se smesta vrate u svoje domove. Pobunjenici su pobegli. Naoružani su, spremni da puca..."

Zvučnici se oglase ulicama, skrećući pažnju na nas šćućurene u uličici. Nekoliko ljudi nas ugleda i vrisne. Bat čizama je sve glasniji. Pucaju kao sumanuti.

U trenutku proučim zgrade oko nas i shvatim da nismo u stambenom delu. Ulica u kojoj Džejms živi je neuređena: niz zbijenih napuštenih kancelarijskih zgrada, ostaci nekadašnjeg života. Ne razumem zašto ne živi u stambenoj zgradi kao ostatak stanovništva. Nemam ni vremena da porazmislim zašto tu postoje samo dve starosne skupine, zašto su stariji i siročad jedini stanovnici, zašto su nepropisno bačeni na ovo mesto uz vojnike koji ne bi ni trebalo da budu tu. Plašim se da uopšte razmotrim moguće odgovore i u jednom trenutku usplahirenosti uplašim se za Džejmsov život. Osvrnem se u trku i nazrem njegovo malo telo u Adamovim rukama.

Toliko je jako zatvorio oči da sam sigurna da su ga zabolele.

Adam opsuje u pola glasa. Šutne prva vrata na koja naiđemo u nekoj napuštenoj zgradi i vikne nam da uđemo za njim.

„Hoću da ostanete tu", kaže Kendžiju. „Suludo mi je i da pomislim na to, ali moram da ostavim Džejmsa s tobom. Hoću da ga paziš. Oni traže Džulijet i mene. Vas dvojicu uopšte i ne očekuju da pronađu."

„A šta ćeš ti?" pita ga Kendži.

„Moram da ukradem neka kola. Pa ću se vratiti po vas." Džejms se uopšte ne buni kad ga Adam spusti. Usnice su mu pobelele. Oči mu razrogačene. Ruke mu se tresu. „Vratiću se po tebe, Džejmse", kaže mu Adam. „Obećavam."

Džejms mu klima iznova iznova i iznova. Adam ga poljubi u glavu, jednom, snažno, hitro. Baci naše vreće na pod. Okrene se prema Kendžiju. „Dopustiš li da mu se bilo šta desi, ubiću te."

Kendži se na to ne nasmeje. Čak se i ne namršti. Samo duboko udahne. „Paziću ga."

„Džulijet?"

Uhvati me za ruku i mi nestanemo u ulici.