Smrskaj me

četrdeset sedam

Vilica mi visi s pertle.

„Bila bi neprocenjiv dodatak našem pokretu otpora", kaže mi.

„Ima i drugih... poput mene?" Jedva dišem.

Kasi mi uputi pogled saosećanja s mojom dušom. „Ja sam prvi shvatio da moje sposobnosti ne mogu biti samo moje. Potražio sam druge ljude, prateći glasine, osluškujući priče, čitajući po novinama članke o neuobičajenim ljudskim pojavama. Isprva sam samo tražio društvo." Zastane. „Dojadilo mi je ludilo. Verovanje da nisam ljudski stvor, da sam čudovište. Ali onda sam shvatio da je to što se čini kao slabost zapravo prednost. Da zajedno možemo da budemo nešto izvanredno. Nešto dobro."

Ne mogu da dođem do daha. Ne mogu da pronađem sopstvena stopala. Ne mogu da iskašljem nevericu koja mi je zastala u grlu.

Kasi čeka moju reakciju.

Najednom se unervozim. ,,A koji je vaš... dar?" pitam ga.

Osmehom razoruža moju nesigurnost. Ispruži ruku. Nakrivi glavu. Čujem udaljenu škripu otvaranja nekih vrata. Zvuk fijukanja i metala, kretanja. Okrenem se prema zvuku da bih ugledala kako nešto leti u mom pravcu. Sagnem se. Kasi se nasmeje. Uhvati ga rukom.

Zinem u čudu.

Pokaže mi ključ koji mu se našao između prstiju.

„Možete da pomerate stvari snagom volje?" ne znam kako sam uopšte pronašla reči.

„Posedujem moć psihokineze neverovatno visokog ste-pena", izvije usne u osmeh, „tako da, da."

„Postoji čak i naziv?" čini mi se da sam ciknula. Pokušam da se priberem.

„Za moje stanje? Da. Za vaše?" Zastane. „Nisam siguran."

„A ostali... šta su... oni su..."

„Možete da ih upoznate ako želite.."

„D....da... baš bih volela" zamucam, uzbuđena kao da imam četiri godine i još uvek verujem u vile. Sledi me neki iznenadni zvuk.

Koraci koji odjekuju kamenom. Začujem nečije dahtanje.

„Gospodine..." neko vikne.

Kasi se naglo okrene. Uputi se iza ćoška prema tom čoveku. „Brendane?"

„Gospodine!" kaže zadihano. Proguta puna pluća vazduha.

„Imaš neke novosti? Šta si video?"

„Čuli smo nešto preko radio veza" otpočne isprekidano, s jakim britanskim naglaskom. „Kamere su snimile više tenkova u obilasku nego obično. Mislimo da se možda približavaju."

Zvuk krčanja. Statičkog elektriciteta. Nejasni glasovi zakrešte na slaboj radio vezi.

Brendan opsuje u pola glasa. „Izvinite, gospodine... obično nema ovolikih smetnji... nisam još naučio kako da održavam napon..."

„Bez brige. Samo vežbaj. Obuka ti dobro ide?"

„Dobro, gospodine. Skoro da je u celosti pod mojom kontrolom." Brendan zastane. „Manje-više."

„Odlično. A u međuvremenu mi javljaj ako se tenkovi približe. Nisam iznenađen što su postali oprezniji. Osluškuj da li će pominjati neki napad. Reuspostava već godinama pokušava da ustanovi naš položaj, ali sada imamo kod sebe nekoga osobito važnog za njihove ciljeve, pa sam siguran da će želeti da je vrate. Imam neki osećaj da će se sve jako brzo zakuvati."

Trenutak zbunjenosti: „Gospodine?"

„Hoću da te upoznam s nekim." Tajac.

Brendan i Kasi pojave se iza ćoška. Uđu mi u vidno polje. A ja, kako god znam i umem, moram da zaustavim vilicu da mi ne otpadne. Ne mogu da ne zurim u njega.

Čovek pored Kasla beo je od glave do pete.

Nije samo da nosi tu čudnu uniformu, zaslepljujuće nijanse blešteće bele boje, nego mu je koža bleđa čak i od moje. Čak mu je i kosa toliko plava da bi se tačno mogla opisati i kao bela. Oči su mu očaravajuće. Najsvetlije nijanse plave koju sam ikada videla. Prodorne. Gotovo prozirne. Čini mi se da je mojih godina.

Izgleda nestvarno.

„Brendane, ovo je Džulijet", Kasi nas upozna. „Tek što je stigla. Baš je upoznajem s Uporištem Omega."

Brendanov osmeh toliko je blistav da zamalo ustuknem. Pruži ruku i ja se gotovo uspaničim pre nego što će se namrštiti. Povuče je i kaže: „Uf... čekaj... izvini...", pa stegne ruke par puta. Zapucketa zglavcima. Nekoliko varnica mu izleti iz prstiju. Blenem u njega.

Odmakne se i nasmeši kao nevinašce: „Ponekada slučajno tresnem ljude strujom."

I meni na to pukne moj debeli oklop. Istopi se. Najednom se osetim shvaćeno. Ne plašim se da budem to što jesam. Ne mogu da se ne nasmešim. „Ne brini", kažem mu. „Ako se rukujem s tobom mogla bih te ubiti."

„U, bokte tvoj!" Zatrepće. Zablene se. Sačeka da povučem to što sam rekla. „Ozbiljno?"

„Skroz."

Nasmeje se. „Dobro onda. Bez pipkanja." Nagne se ka meni. Snizi glas. „I ja sam imam problema s tim, da znaš. Devojke stalno pričaju kako žele da ih strefi ljubav, ali izgleda da nisu baš srećne kad ih bukvalno strefi kao struja. Baš vole da zbunjuju čoveka, jelda?" Slegne ramenima.

Osmeh mi je širi od Tihog okeana. Srce mi je toliko ispunjeno olakšanjem, utehom, osećanjem da sam prihvaćena. Adam je bio u pravu. Možda ovo i ispadne dobro. Možda ne moram da budem čudovište. Možda stvarno imam izbor.

Čini mi se da će mi se svideti tu.

Brendan mi namigne: „Drago mi je što sam te upoznao, Džulijet. Videćemo se još?"

Klimnem. „Mislim da hoćemo."

„Odlično", uputi mi još jedan osmeh. Obrati se Kaslu: „Javiću vam ako nešto čujem, gospodine."

„Odlično."

I Brendan na to nestane.

Okrenem se ka staklenom zidu koji me razdvaja od druge polovine mog srca. Prislonim glavu uz hladnu površinu. Volela bih da se probudi.

„Hoćete da ga pozdravite?"

Pogledam u Kasla, koji me i dalje pomno zagleda. Neprekidno me proučava. Ali mi iz nekog razloga njegova znatiželja prema meni ne smeta. „Hoću", kažem mu, „hoću da ga pozdravim."