Smrskaj me

četrdeset dva

„Tu smo i pala je noć. Što znači da prema mojim proračunima ispada da nismo uradili ništa glupavo."

Kendži parkira. Opet smo ispod zemlje u nekakvoj ogromnoj garaži. Jedan čas smo bili na površini, a onda smo nestali u nekoj jami. Gotovo da ju je nemoguće naći, a kamoli ugledati u mraku. Kendži je govorio istinu za ovo skrovište.

Ja sam gledala da održim Adama budnim u proteklih nekoliko minuta. Telo mu se bori s iscrpljenošću, gubitkom krvi, glađu, s milion različitih izvorišta bola. Osećam se potpuno beskorisno.

„Adam mora pravo u ambulantu", objavi Kendži.

„Imaju ambulantu?" srce mi se vine kao zmaj u prolećno nebo.

Kendži se nasmeši od uveta do uveta. „Imaju tu sve redom. Pašćeš na dupe." Pritisne prekidač na krovu. Blago svetlo osvetli stari sedan. Kendži izađe napolje. „Čekajte tu... pozvaću nekog s nosilima."

„A šta ćemo s Džejmsom?"

„Oh", Kendžiju se usne malko trgnu. „On će... uf... spavati još neko vreme."

„Kako to misliš...?"

Nakašlje se. Jednom. Dvaput. Ispravi nabore na majici. „Ja sam mu možda, a možda i nisam, dao nešto da... da mu olakšam muke putovanja."

„Dao si desetogodišnjaku tabletu za spavanje?", plašim se da ću mu zavrnuti šiju.

„A ti bi više volela da je sve vreme bio budan?"

„Adam će te ubiti."

Kendži pogleda u Adamove spuštene kapke. „E pa, izgleda da imam sreće što me neće ubiti baš večeras." Pokoleba se. Nagne se u kola da bi prošao prstima kroz Džejmsovu kosicu. Nasmeši se usput. „Mali je pravi anđelko. Ujutru mu ništa neće faliti."

„Stvarno ne mogu da verujem..."

„Hej, hej..." podigne ruke. „Veruj mi. Biće u redu. Nisam hteo da preživi više trauma nego što već jeste." Slegne ramenima. „Ma otkud znaš, možda se Adam i složi sa mnom."

„Ubiću te", Adam tiho promumla.

Kendži se nasmeje: „Samo se strpi, brate, ili ću još pomisliti da ne misliš ozbiljno."

Kendži na to nestane.

Pazim Adama, hrabrim ga da ostane budan. Da smo gotovo na sigurnom. Spustim mu usne na čelo. Proučim mu svaku senku, svaki obris, svaku posekotinu i modricu na licu. Mišići mu se opuste, napetost mu nestane s lica. Izdahne nešto lakše. Poljubim mu gornju usnu. Pa donju usnu. Poljubim mu obraze. Nos. Bradu.

Posle toga se sve brzo dešava.

Četiri osobe istrče do kola. Dvoje starijih od mene, dvoje starijih od njih. Dva muškarca. Dve žene. „Gde je?" pita starija žena. Svi se napeto osvrću. Pitam se vide li da zurim u njih.

Kendži otvori Adamova vrata. Kendži se više ne smeška. Štaviše, nekako je... drugačiji. Jači. Brži. Čak i viši. Preuzeo je kontrolu. Čovek od autoriteta. Ovi ga ljudi znaju.

Adama prebace na nosila i odmah pregledaju. Svi pričaju u isti glas. Nešto o polomljenim rebrima. Nešto o gubitku krvi. Nešto o organima za disanje i kapacitetu pluća i šta mu se to desilo sa zglobovima? Nešto o proveravanju pulsa i koliko već dugo krvari? Mlađi muškarac i žena pogledaju u mom pravcu. Svi nose neku čudnu odeću.

Čudna odela. Skroz bela sa sivim prugama sa strane. Zapitam se da li je to bolničarska uniforma.

Odnesu Adama.

„Čekajte...!", posrnem izlazeći iz kola. „Čekajte! Hoću da pođem s njim...!"

„Ne sada", Kendži me zaustavi. Smekša. „Ne možeš biti uz njega dok budu radili to što moraju da urade."

„Kako to misliš? Šta će da mu urade?" Svet mi se ljulja pred očima, nijanse sive trepere u izlomljenim kadrovima, narušenim pokretima. Najednom mi ništa više nema smisla. Najednom me sve zbunjuje. Najednom mi je glava kao parče pločnika i hoće nasmrt da me izgaze. Ne znam uopšte gde smo. Ne znam više ko je Kendži. Kendži je bio Adamov drug. Adam ga poznaje. Moj Adam. Adam kojeg su odveli od mene a ja ne mogu da pođem s njim a želim da pođem s njim ali mi ne daju da pođem s njim a ja ne znam zašto...

„Pomoći će mu, Džulijet... moraš da se sabereš. Ne možeš sad da mi se raspadneš. Znam da si imala lud dan... ali moraš da se smiriš", njegov glas. Tako čvrst. Najednom tako rečit.

„Ko si ti...?" Već sam se uspaničila. Dođe mi da zgrabim Džejmsa i pobegnem ali ne mogu. Uradio je nešto Džejmsu a čak i da znam kako da ga probudim, ne smem da ga dodirnem. Dođe mi da iščupam sebi nokte. „Ko si ti...?"

Kendži uzdahne. „Umireš od gladi. Iscrpljena si. Trenutno prolaziš kroz stanje šoka i milion drugih osećanja. Razmišljaj logično. Neću te povrediti. Na sigurnom si. Adam je na sigurnom. Džejms je na sigurnom."

„Hoću da budem uz njega... hoću da vidim šta mu rade..."

„To ne mogu da ti dopustim."

„Šta ćeš da mi uradiš? Zašto si me doveo ovamo...?" Oči su mi razrogačene, sevaju u milion pravaca. Vrtim se, zarobljena nasred okeana sopstvene mašte. A ne znam da plivam. „Šta hoćeš od mene?"

Kendži obori pogled. Protrlja čelo. Posegne u džep. „Stvarno nisam hteo da dođe do ovoga."

Čini mi se da vrištim.