Smrskaj me

dvadeset osam

Gorim.

Uže mi se useca u noge pretvarajući ih u uzavrelu masu toliko bolnu da me čudi da se već i ne dime. Stisnem usne da odagnam bol jer mi nema druge. Opšta histerija u zgradi opalila mi je po svim čulima poput buldožera, zapljuskujući nas opasnošću sa svih strana. Adam me doziva odozdo, viče da skočim, obećava da će me uhvatiti. Sramota me je da priznam da se plašim pada.

Uopšte mi se ne pruži prilika da odlučim.

Vojnici već nadiru u moju nekadašnju sobu, zbunjeno viču, verovatno zapanjeni što zatiču Vornera u tako nemoćnom položaju. Toliko smo ga lako savladali da se zabrinem.

Pomislim da smo negde pogrešili.

Nekoliko vojnika proviri kroz smrskani prozor i ja usplahireno pokušam da skliznem niz uže ali oni već pokušavaju da otkače držač. Unapred se pripremim za mučan osećaj slobodnog pada da bih najednom shvatila da uopšte ne pokušavaju da me sruše. Pokušavaju da me povuku nazad.

Vorner im sigurno naređuje šta da rade.

Bacivši pogled na Adama ispod sebe konačno popustim pred njegovim dozivanjem. Zažmurim i pustim se.

Padnem mu pravo u naručje.

Srušimo se na zemlju, ali ostanemo bez daha samo na tren. Adam me zgrabi za ruku i već trčimo.

Pred nama nema ničega sem praznog, pustog prostora. Ispucali asfalt, grbavi pločnici, utabani putevi, ogolelo drveće, sasušene biljke, požuteli grad prepušten prirodnim silama potonuo u suvo lišće koje nam šuška pod stopalima. Civilne građevine su niske i zdepaste, sabijene jedna uz drugu bez ikakvog reda, a Adam gleda da se drži podalje od njih koliko god je moguće. Zvučnici već rade protiv nas. Neki mlad, ravan, mehanički ženski glas nadjača sirene.

„Na snazi je policijski čas. Svi da se smesta vrate u svoje domove. Pobunjenici su pobegli. Naoružani su, spremni da pucaju. Na snazi je policijski čas. Svi da se smesta vrate u svoje domove. Pobunjenici su pobegli. Naoružani su, spremni da puca..."

Slabine mi se grče, koža zateže, grlo mi je suvo, očajnički vapi za vodom. Ne znam koliko smo već odmakli. Jedino znam za bat čizama po pločniku, škripu guma koje kreću iz podzemnih spremišta, sirene koje piste za nama.

Osvrnem se i vidim ljude koji vrište tražeći zaklon, sklanjaju se od vojnika koji im jure kroz kuće, lupaju im na vrata da provere da nismo tamo pronašli utočište. Adam me povuče podalje od civilizacije kako bismo se zaputili prema napuštenim ulicama minule decenije: među stare radnje i restorane, tesne sporedne ulice i napuštena igrališta. Civilima nije dopušten pristup zatvorenom području iz naših pređašnjih života. To je zabranjena teritorija. Tu je sve razrušeno, zarđalo, beživotno. Niko tu ne sme da kroči. Čak ni vojnici.

A mi jurimo baš tim ulicama, gledajući da se držimo izvan vidika.

Sunce klizi po nebu rušeći se prema rubu zemlje. Noć će ubrzo pasti, a ja nemam pojma gde smo. Nisam očekivala da se sve ovako brzo desi, nisam očekivala da se sve desi u istom danu. Ostaje mi jedino nada da ćemo preživeti ali nemam blage veze kuda smo se zaputili. Nikada mi nije palo na pamet da pitam Adama kuda bismo mogli da pođemo.

Jurimo u milion različitih pravaca. Naglo skrenemo, damo se napred nekoliko stopa da bismo se zaputili suprotnim putem. Pretpostavljam da Adam pokušava da zbuni i/ili pomete našu poteru koliko god je moguće. Nema mi druge nego da trčim za njim. Ali mi ne uspeva.

Adam je obučen vojnik. Građen je upravo za ovakve stvari. Zna kako se beži, kako da ostane neupadljiv, kako da se nečujno kreće bilo kakvim prostorom. Ja sam, s druge strane, napaćena devojka koja predugo nije vežbala. Pluća mi gore, muče se da udahnu kiseonik, šište, muče se da izdahnu ugljen-dioksid.