Smrskaj me

pedeset

Bliznakinje i dalje spavaju kad neko pokuca. Šonja i Sara su mi pokazale gde se nalazi žensko kupatilo pa sam sinoć imala priliku da se istuširam, ali i dalje nosim Kendžijevu preveliku odeću. Osećam se pomalo smešno gacajući bosonoga do vrata. Otvorim ih.

Zatrepćem. „Hej, Vinstone."

Odmeri me od glave do pete. „Kasi je mislio da bi možda želela da se presvučeš."

„Imaš nešto što mogu da obučem?"

„Aha... sećaš se? Napravili smo ti nešto po meri."

„Oh. Zaista? Zvuči divno."

Nečujno se iskradem napolje i krenem za Vinstonom mračnim hodnicima. Podzemni svet je tih, njegovi stanovnici još spavaju. Pitam Vinstona zašto smo toliko poranili.

„Pretpostavljao sam da ćeš hteti da se upoznaš sa svima za doručkom. Tako ćeš se najlakše ubaciti u ovdašnju rutinu, možda čak počneš s obukom." Pogleda me. „Svi moramo da naučimo kako da koristimo svoje sposobnosti na najdelotvorniji mogući način. Nije dobro kada ne možeš da upravljaš svojim telom."

„Čekaj... i ti imaš neku sposobnost?"

„Tačno 56 nas ih ima. Ostali su članovi naših porodica, deca, ili dobri prijatelji koji pomažu oko svega ostalog. Znači, da, ja sam jedan od tih 56. Kao i ti."

Zamalo mu stanem na pete u pokušaju da sustignem njegove duge korake. „I šta možeš da radiš?"

Ne odgovori mi. Nisam sigurna, ali mislim da se zacrveneo.

„Izvini..." odmah batalim temu. „Nisam želela da zabadam nos... nije trebalo da te pitam..."

„U redu je", preseče me. „Samo mislim da je bezveze." Nakratko se, stegnuto nasmeje. „Od svih mogućih stvari koje bih mogao da radim", uzdahne. „Ti bar možeš nešto zanimljivo."

Zaustavim se, zgranuta. Užasnuta. „Tebi je ovo neko nadmetanje? Čija je čarobna fora uvrnutija? Ko može da nanese više bola?"

„Nisam tako mislio..."

„Meni uopšte nije zanimljivo kad si sposoban da slučajno ubijaš ljude. Nije nimalo zanimljivo plašiti se da takneš bilo koje živo biće."

Stegne vilicu: „Nisam tako mislio. Samo... samo bih voleo da sam korisniji. Ništa više."

Prekrstim ruke: „Ne moraš da mi kažeš ako nećeš."

Zakoluta očima. Prođe rukama kroz kosu. „Ja sam ti... veoma... savitljiv", kaže.

Tek tren kasnije shvatim njegovo priznanje. „Misliš... možeš da se saviješ kao pereca?"

„Da. Ili da se skroz rastegnem ako mi zatreba."

Toliko sam se zablenula da je to sigurno blam: „Mogu li da vidim?"

Stegne usne. Namesti naočare. Pogleda niz hodnik. I obavije ruku oko struka. Dvaput.

Usta mi zjape kao crknutoj ribi: „Auuu!"

„Glupavo je", progunđa. „I beskorisno."

„Jesi li poludeo?" Odmaknem se da ga bolje pogledam. „Skroz je neverovatno!"

Ali već je vratio ruku u normalno stanje i krenuo dalje. Moram da potrčim da bih ga sustigla.

„Ne budi toliko oštar prema sebi", pokušam da mu kažem. „Nema čega da te bude sramota." Ali ne sluša me i zapitam se kada sam to počela profesionalno da bodrim ljude. Kad sam to od preziranja sebe prešla na prihvatanje sebe. Kad mi je to postalo dopušteno da sama biram kako ću živeti?