Smrskaj me

trideset pet

Džejms je u školi, Adam je pod tušem, a ja zurim u činiju žitarica koje mi je Adam ostavio za jelo. Čini mi se potpuno pogrešno da pojedem ovu hranu dok Džejms mora da jede neku neodređenu tvar u posudi od staniola. Međutim Adam kaže da Džejmsu sleduje određena porcija za svaki obrok i da po zakonu mora da je pojede. Otkrije li se da je baca ili traci, može biti kažnjen. Od svih siročića se očekuje da pojedu hranu iz staniola izvađenu iz automata. Džejms tvrdi da „i nije tako lošeg ukusa".

Blago se stresem na hladnom jutarnjem vazduhu i zagladim rukom kosu još vlažnu od tuširanja. Voda tu nije vruća. Nije čak ni mlaka. Ledena je. Topla voda je luksuz.

Neko lupa po vratima.

Odmah se dignem.

Vrtim se oko sebe.

Vrtim se oko sebe.

Preplašena.

Pronašli su nas – jedino je što mi pada na pamet. Stomak mi kao mlitava palačinka, srce podivljali detlić, krv reka napetosti.

Adam je pod tušem.

Džejms je u školi.

Potpuno sam nezaštićena.

Pretresem Adamovu vreću dok ne pronađem šta sam tražila. Dva pištolja, po jedan u obe ruke. Dve ruke, za slučaj da me pištolji iznevere. Konačno nosim na sebi odeću koja bi bila udobna za borbu. Duboko udahnem preklinjući ruke da se ne tresu.

Lupanje postane glasnije. Uperim pištolje u vrata. „Džulijet...?"

Naglo se okrenuvši, ugledam Adama kako zuri u mene, u pištolje, u vrata. Kosa mu je mokra. Oči razrogačene. Klimne ka jednom od pištolja u mojim rukama i ja mu ga ćutke dobacim.

„Da je Vorner, taj sigurno ne bi kucao", kaže, mada ne spušta oružje.

Znam da je u pravu. Vorner bi razvalio vrata, upotrebio eksploziv, pobio stotinu ljudi da dođe do mene. Sigurno ne bi čekao da mu otvorim vrata. Nešto se u meni smiri ali ne dozvoljavam sebi da se opustim. „Šta misliš ko bi...?"

„Mogla bi da bude Beni... ona obično svrati da obiđe Džejmsa..."

„Ali zar ona ne bi znala da je on sada u školi?"

„Niko drugi ne zna gde živim..."

Kucanje se utiša. Uspori. Začuje se potmulo, bolno stenjanje.

Adam i ja ukrstimo poglede.

Još jedan udarac pesnice po vratima. Nešto se sroza. Pa opet stenjanje. Udarac tela o vrata. Ustuknem.

Adam prođe rukom kroz kosu. „Adame!" vikne neko. Zakašlje se. „Molim te, čoveče, ako si unutra..."

Sledim se. Glas mi zvuči odnekud poznato.

Adam istoga trena ispravi kičmu. Usne su mu razmaknute, oči zapanjene. Ukuca šifru i okrene kvaku. Uperi pištolj u vrata i polako ih otvori.

„Kendži?"

Kratko krkljanje. Prigušeno jecanje. „Idi bre, čoveče, gde si dosad?"

„Šta ćeš ti tu, kog đavola?" Škljoc. Jedva da vidim kroz odškrinuta vrata, ali očito je da se Adam ne raduje društvu. „Ko te je poslao ovamo? S kim si došao?"

Kendži još nekoliko puta opsuje u po glasa. „Pogledaj me samo", naredi mu, mada više zvuči kao preklinjanje. „Misliš da sam došao da te ubijem?"

Adam zastane. Diše. Sumnja. „Bez oklevanja ću ti prosvirati leđa metkom."

„Ne brini se, brate. Ja ti već imam metak u leđima. Ili u nozi. Ili u nekom drugom šugavom delu tela. Više ni sam ne znam."