Smrskaj me

deset

Adam navuče rukavice ali me ipak ne dodiruje. „Pusti je, Rolande. Ja preuzimam dalje."

Cokula nestane. S mukom se pridignem zureći u prazno. Ne želim da razmišljam o užasima koji me očekuju. Neko me šutne otpozadi u kolena i ja se zamalo skljokam. „Kreči", zareži nečiji glas straga. Podigavši pogled, primetim da se Adam već udaljava. Trebalo bi da ga pratim.

Zaustavi se tek kada se ponovo nađemo u poznatom slepilu hodnika ludnice.

„Džulijet." Jedna blaga reč i zglobovi mi se pretvore u vazduh.

Ne javljam mu se.

„Uhvati me za ruku", kaže.

„Nikada", izustim nekako, zadihano gutajući kiseonik, „ni sad ni ikad."

Duboko uzdahne. Osećam da se pomera u mraku i telo mu se ubrzo zatim pojavi preblizu mom i razoruža me. Ruka mu se nađe na mojim krstima ne bi li me sproveo hodnicima do meni nepoznatog odredišta. Rumenilo mi je oblilo svaki pedalj kože. Moram da držim leđa uspravljena da se ne bih srušila unazad i pala mu u naručje.

Razdaljina koju moramo da pređemo mnogo je veća nego što sam očekivala. Kada Adam konačno progovori pretpostavim da se bližimo kraju. „Uskoro ćemo da izađemo napolje", kaže mi na uho. Moram da stegnem šake u pesnice ne bih li obuzdala uzbuđenje od kojeg mi srce preskače. Toliko me je poremetio zvuk njegovog glasa da jedva shvatam značaj onoga što mi govori. „Čisto da znaš."

Glasni udah moj je jedini odgovor. Skoro godinu dana nisam bila napolju. Obuzme me mučno uzbuđenje ali toliko dugo nisam osetila prirodnu svetlost na koži da nisam sigurna kako ću je uopšte podneti. Nemam izbora.

Prvo me vazduh udari.

Naša atmosfera nema čime da se podiči, ali nakon toliko meseci provedenih u betonskom ćošku čak i jalovi kiseonik odumiruće Zemlje ima rajski ukus. Ne mogu da ga se nadišem. Ispunim pluća tim osećajem, kročim na lagani povetarac i uhvatim šaku vetra dok pokušava da mi se provuče kroz prste.

Veće blaženstvo ne spoznah nikad.

Vazduh je svež i prohladan. Osvežavajući slap opipljive praznine koja mi zapećka oči i zabridi kožom. Sunce se danas visoko uzdiglo, zaslepljujuće dok se odbija o gomilice snega što zemlju i dalje drže zaleđenom. Oči mi pritisne težina jarke svetlosti i ja mogu da gledam jedino kroz dva tanana procepa, ali mi topli zraci obliju telo nalik jakni skrojenoj po mojim merama, nalik zagrljaju nečega većeg od ljudskog bića. Mogla bih zauvek da stojim nepomično u ovom trenutku. U jednoj beskrajnoj sekundi osetim se slobodno.

Adamov dodir me trgne nazad u stvarnost. Pošto skoro iskočim iz sopstvene kože mora da me uhvati oko struka. Bukvalno preklinjem svoje kosti da prestanu da se tresu. „Jesi li dobro?" Iznenade me njegove oči. Iste onakve kakve ih pamtim, plavi bezdani nalik najdubljem delu okeana. Ruke mu se nežno tako nežno obaviju oko mene.

„Ne želim da me dodiruješ", slažem.

„Nemaš izbora." Neće da me pogleda.

„Ja ti uvek imam izbor."

Prođe rukom kroz kosu i proguta knedlu koja mu uopšte i nije zastala u grlu. „Pođi za mnom."

Nalazimo se na nekom praznom mestu, pustom jutru zemlje prekrivenom suvim lišćem i sasušenim drvećem što malim gutljajima crpi istopljeni sneg iz zemlje. Krajolik razoren ratom i nebrigom a opet nešto najlepše što sam zadugo videla. Vojnici koji marširaju u blizini zastanu da isprate Adama koji mi otvara vrata kola.

Nisu kola. Već tenk.

Zablenem se u golem metalni trup, pa pokušam da se popnem sa strane kad se Adam najednom nađe iza mene. Podigne me oko struka i meni se otme uzdah dok me spušta u sedište.