Smrskaj me

četrdeset

Vorner je pao.

Ja sam se digla i već trčim s njegovim pištoljom.

Moram da pronađem Adama. Moram da ukradem neka kola. Moram da pronađem Džejmsa i Kendžija. Moram da skontam kako se vozi. Moram da nas odvezem na sigurno. Moram sve to da uradim upravo tim redom.

Adam ne može biti mrtav.

Adam nije mrtav.

Adam neće ni biti mrtav.

Stopala mi tuku po pločniku ravnomernim ritmom, majica i lice poprskani krvlju, ruke mi se i dalje blago tresu na zalazećem suncu. Oštar lahor zaduva oko mene i trgne me iz sulude stvarnosti koja me je izgleda preplavila. Duboko udahnem, zaškiljim prema nebu i shvatim da nemam mnogo vremena pre nego što ostanem bez svetla. Bar su ulice već odavno ispražnjene. Ali ja nemam ama baš nikakvu predstavu gde bi mogli biti Vornerovi ljudi.

Zapitam se ima li i Vorner serum za praćenje u sebi. Da li znaju da je mrtav.

Provirim iza svakog mračnog ugla, pokušam da potražim tragove na ulicama, da se prisetim gde je Adam pao, ali pamćenje me ne služi, previše sam rasejana, mozak mi je previše opterećen da bi obradio takve sitnice. Taj jezivi trenutak pretvorio mi se u suludu zbrku u glavi. Ne mogu nikako da je dokučim, a Adam bi sada mogao da se nalazi bilo gde. Ko zna šta su sve mogli da mu urade.

Ne znam čak ni šta tražim.

Moguće je da traćim vreme.

Čujem neki iznenadni pokret i jurnem u sporednu ulicu stežući oružje koje mi se kliže u ruci. Sad kad sam zapravo i opalila iz pištolja, osećam se sigurnije s njim u rukama, svesnija onoga što mogu da očekujem, načina na koji radi. Ali ne znam treba li da se radujem ili užasnem što sam se tako brzo navikla na nešto toliko ubitačno. Koraci.

Zalepim se za zid, skroz poravnavši ruke i noge uz grubu površinu. Nadam se da sam utonula u senke. Zapitam se da li je neko već pronašao Vornera.

Gledam kako neki vojnik prolazi tik pored mene. Puške su mu prebačene preko grudi, uz neko manje automatsko oružje u rukama. Pogledam pištolj u sopstvenoj ruci i shvatim da nemam pojma koliko različitih vrsta uopšte postoji. Samo znam da su neki veći od drugih. Neke stalno treba puniti. Neke, poput ovog što držim, ne treba. Možda Adam može da mi objasni u čemu je razlika.

Adam.

Uvučem dah i krenem krišom kroz ulice. Ugledam neku posebno mračnu senku na delu pločnika ispred mene i potrudim se da je zaobiđem. Ali kada se približim, shvatim da se ne radi o senci. Već o mrlji.

Adamova krv.

Stegnem vilicu dok mi bol ne odagna vrisak. Udahnem nekoliko puta, kratko, plitko, prebrzo. Moram da se usredsredim. Moram da iskoristim ovaj podatak. Moram da obratim pažnju...

Moram da pratim trag krvi.

Ko god da je odvukao Adama nije se još vratio da počisti nered. Ravnomerni niz krvavih kapljica vodi od glavnog puta ka loše osvetljenim sporednim ulicama. Svetlo je toliko prigušeno da moram da se sagnem ne bih li našla mrlje po tlu. Već im polako gubim trag. Ima ih sve manje. Mislim da su u celosti nestale. Ne znam da li su tamne mrlje koje pronalazim krv ili trag starih guma po asfaltu ili kapi života iz tela neke druge osobe. Adamov trag se izgubio.

Vratim se unazad nekoliko koraka i ponovo ispratim liniju.

Moram to da ponovim tri puta pre nego što shvatim da su ga sigurno uneli unutra. Vidim neku staru čeličnu građevinu sa starim zarđalim vratima koja izgledaju kao da nikada nisu otvarana. Kao da godinama nije korišćena. Nema mi druge.