Smrskaj me

šest

Jedna reč, dve usne, tri četiri pet prstiju u jednoj pesnici.

Jedan ćošak, dva roditelja, tri četiri pet razloga za skrivanje.

Jedno dete, dva oka, tri četiri sedamnaest godina straha.

Metla polomljene drške, dva mahnita lica, besni šapati, katanci na mojim vratima.

Pogledajte me, to bih vam najradije rekla. Popričajte sa mnom bar ponekad. Pronađite mi lek za ove moje suze, volela bih da bar jednom u životu odahnem.

Dve nedelje su prošle.

Dve nedelje po istoj rutini, dve nedelje ničega sem rutine. Dve nedelje uz druga u ćeliji koji me je skoro dodirnuo koji me ne dodiruje. Adam se prilagođava sistemu. Nikad se ne žali, niti svojevoljno iznosi previše podataka, i dalje previše zapitkuje.

Fin je prema meni.

Sedim uz prozor i gledam kako se kiša i lišće i sneg sudaraju. Smenjuju se plešući na vetru, izvodeći ustaljenu koreografiju pred nemom masom. Vojnici gaze gaze gaze po kiši, gnječeći lišće i popadali sneg pod stopalima. Ruke su im obavijene rukavicama obavijene oko pušaka koje bi metkom mogle da ugase milion mogućnosti. Ne potresaju se time što ih ne potresa sva ta lepota što pada s neba. Ne shvataju oni tu slobodu kad osećaš svet na svojoj koži. Nije ih briga.

Volela bih da mogu da zahvatim ustima kišne kapi i džepove napunim snegom. Volela bih da mogu da opipam žilice opalog lišća da osetim kako mi vetar štipa nos.

Ovako mi ostaje da zanemarim očaj tako što isprepleteni prste i čekam pticu koju sam videla jedino u snovima.

Ptice su nekada letele, tako bar priče kažu. Pre nego što nam je propao ozonski omotač, pre nego što je zagađenje izobličilo stvorenja u nešto jezivo drugačije. Kažu da vreme nije oduvek bilo ovoliko nepredvidivo. Kažu da je nekad bilo ptica koje su znale da se vinu u nebo poput aviona.

Čudno je što neka tako mala životinja može da postigne nešto toliko složeno kao ljudska tehnologija, ali je sama mogućnost previše primamljiva da bih je zanemarila. Sanjam o toj istoj ptici koja leti istim nebom već tačno 10 godina. Bela prošarana zlatnim poput krune na glavi.

Jedini san koji mi donosi malo mira.

„Šta pišeš?"

Zaškiljim prema njegovom snažnom telu, opuštenom osmehu. Ne znam kako mu uspeva da se smeši uprkos svemu. Pitam se da li će uspeti da zadrži to, tu izvijenost usana koja menja živote. Pitam se kako li će se osećati za mesec dana pa se naježim od same pomisli.

Ne želim da završi kao ja.

Prazan.

„Hej..." zgrabi ćebe s mog kreveta, čučne uz mene i hitro mi obavije tanko ćebe oko još tananijih ramena. „Dobro si?"

Pokušam da se nasmešim. Rešim da prenebregnem njegovo pitanje. „Hvala ti na ćebetu."

Sedne pored mene pa se nasloni o zid. Ramena su mu toliko blizu preblizu nedovoljno blizu. Toplina njegovog tela zagreje me bolje nego bilo kakvo ćebe. Nešto mi u zglobovima zavapi dubokom žudnjom, očajničkom potrebom koju nikada nisam uspela da utolim. Kosti mi čeznu za nečim što ne mogu da dopustim.

Dodirni me.

Pogleda mi sveščiću u ruci i pokvareno nalivpero stegnuto u šaci. Zatvorim svesku i savijem je u valjak. Zabijem je u pukotinu u zidu. Zagledam se u nalivpero na dlanu.

Znam da zuri u mene. „Pišeš knjigu?"

„Ne." Ne, ne pišem knjigu. „Možda bi trebalo."

Okrenem se da ga pogledam u oči i odmah zažalim. Ima jedva deset centimetara između nas a ja ne mogu da se pomerim jer moje telo ume jedino da se sledi. Svaki mi se mišić svaki pokret stegne, svaki pršljen u kičmenom stubu poput ledenice. Zadržavam dah, očiju razrogačenih, zarobljenih dubinom njegovog pogleda. Ne mogu da sklonim pogled. Ne znam kako da se povučem.