Smrskaj me

dvadeset devet

Kući.

Kući!

Na šta misli?

Razdvojim usne da mu postavim to pitanje ali prepreden osmeh je jedini odgovor koji od njega dobijem. Postiđena sam i uzbuđena i napeta i poletna. Stomak mi je ispunjen dobujućim bubnjevima koji lupaju u skladu s mojim srcem. U meni bukvalno zuje naelektrisani živci.

Svaki novi korak jeste korak dalje od ludnice, dalje od Vornera, dalje od zaludnosti jedinog postojanja koje sam ikada spoznala. Svaki novi korak preduzimam zato što tako želim. Prvi put u životu, idem napred jer tako želim, jer osećam nadu i ljubav i radost lepote, jer želim da saznam kako je to kad živiš. Mogla bih da poskočim i dohvatim lahor pa da zauvek živim gde me vetar nosi.

Osećam se kao da su mi skrojena krila.

Adam me uvede u neku napuštenu šupu na rubu ovog zapuštenog polja, zaraslog u korov i podivljale žbunaste vresove, bockave i grozomorne, verovatno i otrovne ako se progutaju. Pitam se namerava li Adam da tu ostanemo. Zakoračim u mračnu prostoriju žmireći. Pred očima mi se pojave neki obrisi.

Neka kola.

Zatrepćem.

Nisu kola. Već tenk.

Adam jedva obuzdava radost. Pogleda me tražeći reakciju i izgleda da mu se dopada moja zapanjenost. Reči pokuljaju iz njega: „Jednom sam ubedio Vornera da nam se jedan od tenkova ovde pokvario. Napravljeni su tako da rade na struju – pa sam mu rekao da je glavno kućište izgorelo u dodiru s hemikalijama u vazduhu. Da ga je pokvarilo nešto u atmosferi. Poslao je kola po mene posle toga, rekavši da treba da ostavimo tenk tu gde jeste." Gotovo se smeška. „Vorner me je slao ovamo protivno željama svog oca, pa nije hteo da bilo ko sazna da je pokvario tenk od 500.000 dolara. U zvaničnom izveštaju stoji da su ga presreli pobunjenici."

„Zar nije mogao neko da naiđe i vidi ovaj tenk?"

Adam mi otvori suvozačka vrata. „Civili se drže daleko, daleko odavde, a tu nije dolazio nijedan drugi vojnik. Niko drugi nije hteo da riskira sa zračenjem." Nakrivi glavu. „To je jedan od razloga zašto te je Vorner meni poverio. Sviđalo mu se što sam spreman da umrem na dužnosti."

„Nije mu palo na pamet da bi ikada prekoračio ovlašćenja", kažem, shvatajući sve.

Adam odmahne glavom: „Nije. A nakon onoga što se desilo sa serumom za praćenje, nije imao razloga da sumnja da se tu dešava svašta suludo. Lično sam onesposobio električne delove tenka, za slučaj da reši da proveri." Klimne ka tom čudovišnom vozilu. „Imao sam neki osećaj da će mi jednog dana poslužiti. Uvek je dobro biti spreman."

Spreman. Oduvek je bio spreman. Da beži. Da utekne.

Pitam se zašto.

„Dođi" kaže mi, primetno nežnijim glasom. Posegne ka meni u polutami i ja se napravim da mi je sasvim slučajno rukama dodirnuo gola bedra. Napravim se da uopšte nije neverovatan osećaj gledati ga kako se muči da mi uhvati pokidanu haljinu ne bi li mi pomogao da uđem u tenk. Napravim se da ne vidim kako me gleda dok poslednji zraci sunca nestaju iza horizonta.

„Moramo da ti se pobrinemo za noge", kaže, tek šapatom na mojoj koži, i struja mi sevne venama. Načas uopšte ne znam na šta misli. Nije me ni briga. Misli su mi toliko nesvrsishodne da se i sama iznenadim. Nikada ranije nisam imala slobodu da nekoga dodirujem. A drugi pogotovo nisu želeli moje ruke na sebi. Adam je za mene sasvim novo iskustvo.

Razmišljam samo o tome kako bih ga dirala.

„Posekotine ti nisu gadne" nastavi, prelazeći mi vrhovima prstiju po listovima. Uvučem dah. „Ali moramo da ih očistimo, za svaki slučaj. Ponekad je bezbednije poseći se mesarskim nožem nego se ogrebati na parče metala. Ne bi bilo dobro da ti se ogrebotine inficiraju."

Pogleda me. Ruka mu je sada na mom kolenu.

Klimam mu mada ne znam zašto. Pitam se da li i spolja drhtim koliko i iznutra. Nadam se da je dovoljno mračno da ne vidi koliko su mi se obrazi zacrveneli, koliko mi je neprijatno što ne može da mi takne koleno a da me odmah ne sludi. Nešto moram da kažem. „Najbolje bi bilo da što pre krenemo, jelda?"

„Da." Duboko udahne i meni se učini da se pribrao. „Da. Moramo da krenemo." Zaškilji kroz večernji sumrak. „Imamo nešto vremena dok ne shvate da sam još živ. I moramo što bolje da ga iskoristimo."

„Ali jednom kad napustimo ovo mesto... zar se sistem za praćenje neće opet povratiti? Zar neće znati da nisi mrtav?"

„Neće" uskoči na vozačko sedište, pa pokuša da upali motor. Nema ključa, već samo neko dugme. Pitam se da li prepoznaje otisak Adamovog palca. Začuje se kratko brujanje i mašina bučno oživi. „Vorner je morao da mi obnavlja serum za praćenje svaki put kad bih se vratio. Jednom kad prestane da radi, više ne radi." Široko se nasmeši. „Tako da sad stvarno možemo da se izgubimo odavde!"

„Ali kuda ćemo?" pitam najzad.

Prebaci tenk u brzinu pre nego što će odgovoriti.

„Kod mene kući."