Smrskaj me

petnaest

Zašto se naprosto ne ubiješ?, pitao me je jednom neko u školi.

Mislim da je pitanje bilo zlonamerno, ali sam ja tada prvi put razmotrila tu mogućnost. Nisam znala šta bih rekla. Možda je bilo suludo od mene što sam je razmatrala, ali oduvek sam se nadala da će se, ukoliko budem dovoljno dobra devojčica, ukoliko sve uradim kako treba, ukoliko kažem šta treba ili uopšte ništa ne kažem, moji roditelji predomisliti. Mislila sam da bi me konačno saslušali kad pokušam da im se obratim. Mislila sam da bi mi pružili priliku. Mislila sam da bi me možda konačno zavoleli.

Uvek sam gajila tu glupavu nadu.

„Dobro jutro."

Oči mi se prepadnuto otvore. Nikada nisam imala čvrst san.

Vorner zuri u mene, sedeći u dnu sopstvenog kreveta u novom odelu i savršeno uglancanim čizmama. Sve je na njemu besprekorno. Čisto kao suza. Dah mu je hladan i svež na studenom jutarnjem vazduhu. Osećam ga na licu.

Koji tren kasnije shvatim da sam umotana u istu posteljinu na kojoj Vorner spava. Lice mi najednom plane i brže-bolje pokušam da se ispetljam. Zamalo padnem s kreveta.

Ne obraćam pažnju na njega.

„Lepo si spavala?" pita me.

Podignem pogled. Oči su mu neke neobične nijanse zelene: jarke, kristalno bistre, prodorne na neki gotovo uzbunjujući način. Kosa mu je gusta, najraskošnija vrsta zlata, telo vitko i nenametljivo, ali mu je stisak prirodno snažan. Prvi put zapazim da nosi prsten od zada na malom prstu leve šake.

Primeti da zurim pa ustane. Spoji ruke iza leđa.

„Vreme je da se vratiš u svoju sobu."

Trepnem. Klimnem. Ustanem i zamalo se srušim. Uhvatim se za krevet i pokušam da obuzdam vrtoglavicu. Čujem kako Vorner uzdiše.

„Nisi pojela hranu koju sam ti sinoć ostavio."

Zgrabim vodu drhtavih ruku pa na silu pojedem malo hleba. Telo mi se toliko priviklo na glad da je više i ne prepoznajem.

Vorner me povede kroz vrata čim se malo povratim. I dalje čvrsto držim parče sira u ruci.

Zamalo mi ispadne kad izađemo.

Tu ima čak i više vojnika nego na mom spratu. Svaki je opremljen s bar četiri različite vrste oružja od kojih im je neko prebačeno oko vrata, neko zakačeno za opasače. Lica im svima odaju prestravljenostkad me ugledaju. Toliko im brzo zatitra i nestane s lica da bi mi možda i promakla, ali prilično je očita: svi jače stegnu oružje kad prođem pored njih.

Vorneru je izgleda drago zbog toga.

„Njihov strah radi za tebe", šapne mi na uho.

Moja čovečnost je rasuta u milion komada po ovom tepihu. „Uopšte ne želim da me se plaše."

„Trebalo bi da želiš", zastane. Pogledom kao da me naziva glupačom. „Progoniće te ukoliko te se ne budu plašili."

„Ljudi stalno progone ono čega se plaše."

„Ali sada bar znaju s čime imaju posla." Nastavi dalje niz hodnik, ali sam se ja ukopala u mestu.

Spoznaja mi kao ledena voda kapne niz leđa.

„Naterao si me da uradim ono... ono što sam uradila... Dženkinsu? S namerom?"

Vorner je već odmakao tri koraka ali ipak mu vidim osmeh na licu: „Ja ti sve radim s namerom."

„Hteo si od mene da napraviš predstavu za sve njih", srce mi lupa u zglobovima, dobuje u prstima.

„Samo sam pokušavao da te zaštitim."

„Od sopstvenih vojnika?" Sad već trčim da ga sustignem, goreći iznutra od ozlojeđenosti. „Po cenu života jednog čoveka..."

„Ulazi unutra" Vorner je stigao do lifta. Pridržava mi vrata otvorena. Uđem za njim. Pritisne potrebnu dugmad. Vrata se zatvore. Okrenem se da mu se obratim. Ustremi se na mene.

Sabio me je u ugao ove staklene kutije i najednom se unervozim. Drži me rukama opasno mi približivši usne licu. Pogled mu je ukršten s mojim, oči mu preteći blešte. Kaže samo jednu reč: „Da."

Potrebno mi je nekoliko trenutaka da povratim glas: „Šta da?"

„Da, od sopstvenih vojnika. Da, po cenu života jednog čoveka." Ukoči vilicu. Progovori kroz zube: „Ti retko šta razumeš kada je moj svet u pitanju, Džulijet."

„Pokušavam da razumem..."

„Ne, ne pokušavaš", brecne se. Trepavice su mu kao razdvojene strune zlatnih niti u plamenu. Skoro da mi dođe da ih dodirnem. „Ne razumeš da moć i vlast mogu da ti izmaknu iz ruku u bilo kom trenutku čak i kad si najspremnija. Nije ih lako zaraditi. A još ih je teže zadržati." Pokušam nešto da kažem ali me preseče. „Misliš da ne znam koliko mojih vojnika me mrzi? Misliš da ne znam da priželjkuju moj pad? Misliš da nema drugih koji bi hteli da zauzmu položaj za koji sam se mukotrpno borio...?"

„Ne laskaj sebi..."

Skrati tih poslednjih nekoliko centimetara između nas i moje se reči prospu po podu. Ne mogu da dišem. Napetost u celom njegovom telu toliko je jaka da je gotovo opipljiva i meni se učini da su mi se i mišići sledili. „Baš si naivna", kaže mi grubim, prigušenim glasom, grebući mi kožu šapatom. „Ne shvataš da predstavljaš pretnju svima u ovoj zgradi. Imaju gomilu razloga da ti naude. Ne primećuješ da ja zapravo pokušavam da ti pomognem..."

„Tako što me povređuješ!" puknem. „Tako što povređuješ druge!"

Smeh mu je hladan, neveseo. Odstupi od mene, najednom zgađen. Lift se otvori ali on ne izlazi napolje. Mogu da vidim svoja vrata odavde. „Idi nazad u svoju sobu. Operi se. Presvući. Imaš haljine u ormaru."

„Ne sviđaju mi se haljine."

„Neće ti se svideti ni kad ono vidiš", kaže i cimne glavom. Isprativši njegov pogled ugledam nečiju senku nadvijenu preko puta mojih vrata. Okrenem se tražeći objašnjenje ali ništa ne kaže. Najednom se pribrao, zbrisao osećanja s lica. Uzme mi ruku, stisne mi prste i kaže: „Vraćam se po tebe za sat vremena", pa zatvori vrata lifta pre nego što stignem da se pobunim. Već sam se zapitala da li je puka slučajnost to što je osoba najmanje uplašena od mog dodira i sama čudovište.

Kročivši napred, usudim se da zagledam vojnika koji stoji u mraku.

Adam.

Oh Adam.

Adam koji zna za šta sam sve kadra.

Srce mi pukne u grudima kao balon pun vode. Pluća mi se oklembese unutar grudnog koša. Osećam se kao da su sve pesnice ovog sveta rešile da me opale u stomak. Ne bi trebalo da mi je baš ovoliko stalo, ali ipak jeste.

Mrzeće me od sada pa doveka. Neće ni da me pogleda.

Čekam da mi otvori vrata ali se on uopšte ne miče.

„Adame?" odvažim se snebivljivo. „Potrebna mi je kartica za otključavanje."

Gledam ga kako guta knedlu i plitko udiše i odmah osetim da nešto nije u redu. Primaknem mu se ali mi hitrim, ukočenim odmahivanjem glave kaže da to ne činim. Ne dodirujem ljude ne približavam se ljudima ja sam čudovište. Ne želi me u svojoj blizini. Naravno da ne želi. Ne smem više ovako da se zaboravim.

Otvori mi vrata s mnogo napora te shvatim da ga je neko povredio negde gde se ne vidi. Vornerove reči mi se opet jave i ja u onom njegovom opuštenom pozdravu prepoznam upozorenje. Upozorenje koje mi saseče sve nervne završetke u telu.

Adam će biti kažnjen za moje greške. Za moju neposlušnost.

Dođe mi da utopim suze u kofi kajanja.

Prošavši kroz vrata osvrnem se ka Adamu još jedanput, ne osećajući nikakvo likovanje zbog njegove patnje. I pored svega što mi je uradio ne znam da li sam u stanju da ga mrzim. Ne Adama. Dečka kojeg sam i ranije poznavala.

„Ljubičastu haljinu", kaže raspuklim glasom, pomalo zadihano kao da ga boli kad udiše. Moram da stegnem ruke da mu ne bih odmah pritrčala. „Obuci ljubičastu haljinu." Zakašlje se. „Džulijet."

Biću savršena lutka iz izloga.