Smrskaj me

trideset

„Ti imaš svoju kuću?" previše sam zapanjena da bih pazila na uljudnost.

Adam se nasmeje i izvuče nas napolje. Tenk je iznenađujuće brz, iznenađujuće okretan i tih. Motori su se stišali i sada zujkaju, pa se zapitam da nisu zbog toga promenili napajanje s benzina na struju. Ovako je svakako manje upadljiv. „Ne baš", odgovori, „ali ipak je neka vrsta doma."

Dođe mi da pitam i da ne pitam i imam potrebu da pitam i ne bih nikada da pitam. Moram da pitam. Očeličim se: „Tvoj otac..."

„Već neko vreme je mrtav." Adam se više ne smeši. Glas mu je stegnulo nešto što jedino ja mogu da razumem. Bol. Ogorčenost. Bes.

„Oh."

Ćutke se vozimo, udubljeni u sopstvene misli. Ne usuđujem se da ga pitam šta mu se desilo s majkom. Jedino se pitam kako to da je ispao tako dobar iako je imao tako ogavnog oca. I zapitam se zašto se uopšte pridružio vojsci ako je već toliko mrzi. Trenutno me je stid da pitam. Ne želim da prekoračujem njegove emotivne granice.

Sam bog zna da ih i ja imam bar milion.

Provirim kroz prozor napinjući se da vidim pored čega prolazimo, ali ne nazirem ništa više do tugaljive, napuštene zemlje na koju sam se već i navikla. Tu gde se nalazimo nema civila: predaleko smo od naseobina Reuspostave i civilnih zgrada. Primetim neki tenk koji obilazi ovo područje na možda trideset metara dalje, ali čini mi se da nas ne vide. Adam vozi bez uključenih farova, verovatno da bismo privlačili što manje pažnje. Zapitam se kako uopšte pronalazi put. Mesec je jedina svetiljka koja nam ga obasjava.

Sablasno je tiho.

Načas dopustim mislima da se vrate na Vornera, zapitam se šta li se sad tamo dešava, zapitam se koliko li je ljudi poslao da me traže, zapitam se šta bi sve uradio da me vrati. Adama želi da vidi mrtvog. Mene želi živu. Neće se zaustaviti dok me ponovo ne zarobi uz sebe.

Ne sme nikada nikada nikada da sazna da smem da ga dodirnem.

Mogu samo da zamislim šta bi sve uradio da shvati da mu je moje telo dostupno.

Hitro, oštro, drhtavo udahnem pa porazmislim da kažem Adamu šta se desilo. Ne. Ne. Ne. Ne. Čvrsto sklopim oči misleći se da sam možda pogrešno procenila situaciju. Sve je bilo haotično. Mozak mi je bio rasejan. Možda sam sve samo umislila. Tako je.

Možda sam sve samo umislila.

Dovoljno je čudno i što Adam može da me dodirne. Da postoje dve osobe na ovom svetu imune na moj dodir čini mi se nemogućim. Čak, što više razmišljam o tome, sigurnija sam da sam pogrešila. Bilo šta je moglo da mi okrzne nogu. Možda krajičak čaršava koji je Adam bacio iskoristivši ga da razbije prozor. Možda jastuk koji je pao s kreveta. Možda Vornerove rukavice, bačene na pod. Da.

Nikako nije mogao da me takne, jer da jeste, vrisnuo bi u agoniji.

Kao i svi drugi.

Adam ćutke uvuče šaku u moju i ja mu stegnem prste s obe ruke, najednom spopadnuta očajničkom željom da uverim sebe da je imun na mene. Najednom spopadnuta očajničkom željom da upijem svaku kap njegovog bića, da uživam u svakom trenutku koji nikada ranije nisam spoznala. Najednom se zabrinem da ovaj fenomen ima rok trajanja. Sat otkucava ponoć. Kočijabundeva.

Mogla bih da ga izgubim

Mogla bih da ga izgubim

Mogućnost da ga izgubim isto je što i 100 godina samoće koju ne želim ni da zamišljam. Ne želim da mi ruke budu lišene njegove topline. Njegovog dodira. Njegovih usana, tih njegovih usana, njegovih usta na mom vratu, njegovog tela obavijenog oko mene, dok me drži čvrsto kao da želi da potvrdi da ne postojim na ovoj planeti bez razloga.