Smrskaj me

trideset tri

„Daj da ti pogledam te posekotine."

Adam stoji pred Džejmsovim vratima, s rukama u džepovima. Nosi tamno crvenu majicu kratkih rukava koja mu je priljubljena uz telo. Ruke su mu savršeno izvajane, stručno oslikane tetovažama koje sada znam kako da protumačim. Uhvati moj pogled.

„Nisam baš imao izbora", kaže, zagledajući niz traka u crnom mastilu oslikanih po podlakticama. „Morali smo da preživimo. Drugi posao nisam mogao da nađem."

Nađemo se na sredini sobe i ja mu dodirnem belege po koži. Klimnem mu. „Shvatam."

Gotovo se nasmeje, zamalo se nasmeši. Odmahne glavom tek za milimetar.

„Šta je bilo?" trgnem ruku.

„Ništa", široko se osmehne. Obavije mi ruke oko struka. „Ne mogu da izbacim iz glave da si stvarno tu. U mojoj kući."

Vrelina mi sune vratom i ja se srušim s merdevina držeći četkicu umočenu u crveno. Komplimenti nisu nešto što umem da primim. Stegnem usnu. „Odakle ti tetovaža?"

„Misliš na ove?" ponovo pogleda u ruke.

„Ne." Uhvatim mu majicu i toliko je nezgrapno povučem da ga skoro srušim. Osloni se o zid. Povučem mu tkaninu sve do grla. Pokušavam da se izborim s rumenilom. Taknem mu grudi. Taknem pticu. „Odakle ti ova?"

„Oh", gleda me ali mi pažnju najednom privuče lepota njegovog tela i pantalone s džepovima previše nisko spuštene na kukovima. Shvatim da je sigurno skinuo kaiš. Na silu podignem pogled. Dozvolim prstima da mu se spuste niz trbušne mišiće. Otme mu se uzdah. „Ne znam ni sam", kaže. „Stalno... stalno sam sanjao o ovoj beloj ptici. Ptice su nekada, ne znam da li znaš, letele."

„Sanjao si o njoj?"

„Aha. Sve vreme." Osmehne se, pa izdahne, prisećajući se. „Lepi su to snovi bili. Pružali su mi prijatan osećaj... i nadu. Hteo sam da upamtim to sećanje jer nisam bio siguran da će potrajati. Pa sam ga onda učinio trajnim."

Pokrijem mu tetovažu dlanom. „I ja sam sve vreme sanjala o toj ptici."

„O ovoj ptici?" obrvama skoro da dotakne nebo.

Klimnem mu. „Upravo ovoj." U glavi mi klikne nešto slično spoznaji. „Dok mi se ti nisi pojavio u ćeliji. Posle toga je više nisam sanjala." Provirim ka njemu.

„Zafrkavaš se", ali zna da nije tako.

Spustim mu majicu pa prislonim čelo na njegove grudi. Udahnem njegov miris. Ne troši vreme već me odmah privuče bliže. Prisloni bradu na moju glavu, ruke mi spusti na leđa.

I ostanemo tako dok ne ostarim toliko da više ne pamtim svet bez njegove topline.

Adam mi očisti posekotine u kupatilu koje se nalazi sa strane. Mala prostorijica s klozetskom šoljom, umivaonikom, ogledalcetom i malim tušom. Sve mi se odmah svidi. Dok ne izađem iz kupatila, konačno presvučena i okupana za spavanje, Adam me čeka u mraku. Po podu je rasprostro ćebad i jastuke, za mene rajski prizor. Toliko sam iscrpljena da bih mogla da prespavam nekoliko vekova.

Uvučem se pored njega i on me privuče u naručje. Temperatura je ovde znatno niža, ali nema bolje peći od Adama. Zagnjurim lice u njegove grudi i on me još jače stegne. Spustim prste niz njegova gola leđa, osećajući kako mu se mišići napinju pod mojim dodirom. Zaustavim ruku na pojasu njegovih pantalona. Zakačim prst pod gajku za kaiš. Isprobam ukus reči na jeziku: „Mislila sam ono što sam rekla."

Dah mu kasni za jedan otkucaj srca. Srce mu lupa za jedan otkucaj brže. „Mislila šta...?" Mada tačno zna na šta sam mislila.

Najednom osetim strašnu sramežljivost. Strašnu zaslepljenost, nepotrebnu odvažnost. Ne znam ništa o onome u šta se upuštam. Jedino znam da ne želim na sebi ničije ruke sem njegovih. Zauvek.

Adam se zavali i ja mu nazrem obrise lica, oči mu blistaju u tami. Gledam mu u usne dok mu se obraćam: „Nisam nikada tražila da se zaustaviš." Prsti mi se zaustave na dugmetu kojim su mu pantalone zakopčane. „Ni jedan jedini put."

Zuri u mene, grudi mu se nadimaju nekoliko puta u sekundi. Kao da je pretrnuo od neverice. Nagnem mu se ka uvetu. „Dodirni me." Ne treba mu reći više od toga.

Lice mi se nađe u njegovim rukama usne na njegovim usnama a on me ljubi kao da sam kiseonik koji on umire od želje da udahne. Telo mu je gotovo u potpunosti na mom, jedna ruka u mojoj kosi, druga pronalazi put niz moje telo, provlači se pod koleno da me privuče bliže, više, jače. Spušta mi poljupce niz grlo u ekstazi, u meni kulja električna energija i pali vatre u meni. Na rubu sam da se zapalim od samog uzbuđenja koji mi svaki taj tren donosi. Dođe mi da uronim u njegovo biće, da ga osetim sa svih pet čula, da se udavim u talasima divote koja obavija samo moje postojanje.

Želim da okusim krajolik njegovog tela.

Uzme mi ruke i stavi ih uz svoje grudi, pa mi spusti prste duž svog torza pre nego što će mu usne pronaći moje ponovo ponovo ponovo i ponovo omamljujući me u delirijumu iz kojeg nikada ne želim da pobegnem. Ali nije mi dovoljno. Još mi nije dovoljno. Hoću da se istopim u njemu, da pređem obrisima njegove figure samo usnama.

Srce mi dobuje venama, ruši samoobuzdavanje, obrće sve u ciklonu žestoke strasti. Izroni tek da bi udahnuo a ja ga povučem nazad, žudno, očajnički, umirući za njegovim dodirom. Njegove mi ruke skliznu pod majicu, polazeći sa strane, diraju me kao što se nikada ranije nije usuđivao, i skoro da mi je svukao majicu preko glave kad vrata najednom zaškripe. Oboje se sledimo. „Adame...?"

Jedva da diše. Pokuša da se spusti na jastuk do mene ali i dalje osećam njegovu vrelinu, njegovo telo, njegovo srce koje mi tuče u ušima. Progutam milion vrisaka. Adam pridigne glavu, tek malo. „Džejmse?", kaže, trudeći se da zvuči uobičajeno.

„Mogu li da spavam tu s vama?"

Adam sedne. Zadihao se, ali najednom je pribran. „Naravno da možeš." Stanka. Uspori, smekša glas: „Gadno si nešto sanjao?"

Džejms ne odgovara.

Adam je već ustao.

Čujem prigušeno štuckanje desetogodišnjaka u suzama, mada jedva da razaznajem obrise Adamovog tela dok grli Džejmsa. „Zar nisi rekao da ti je bolje?" čujem ga kako mu šapuće, ali reči su mu nežne, nimalo optužujuće.

Džejms mu kaže nešto što ne čujem.

Adam ga podigne i ja shvatim koliko je Džejms malen u poređenju s njim. Nestanu u spavaćoj sobi da bi se odmah zatim vratili s posteljinom. Tek nakon što se nađe sigurno ušuškan uz Adama, Džejms se konačno preda umoru. Njegovo duboko disanje jedini je zvuk u sobi.

Adam se okrene prema meni. A ja samo trunka tišine, zatečena, zapanjena, duboko potresena ovim podsetnikom. Nemam pojma čemu je Džejms bio svedok u tako ranom uzrastu. Nemam pojma šta je sve Adam morao da izdrži ostavljajući ga ovako za sobom. Nemam pojma kako ljudi uopšte više žive. Kako preživljavaju.

Ne znam šta mi se desilo s roditeljima. Adam mi pomiluje obraz. Privuče me u naručje. Kaže: „Žao mi je", a ja odbacim njegovo izvinjenje poljupcem. „Biće vremena", kažem mu.

Proguta knedlu. Prisloni mi se uz vrat. Udahne. Ruke mu zađu pod moju majicu. Uz leđa. Potisnem uzdah: „Uskoro."