Smrskaj me

trideset šest

Kendži psuje, krvari, već mu ponestaje poganština dok se tetura prema kupatilu, držeći se za nos.

Adam me povuče u Džejmsovu sobu.

„Reci mi nešto", kaže. Duboko udahne, zureći u plafon. „Reci mi bilo šta..."

Pokušam da mu uhvatim pogled, držim ga za ruke nežno nežno nežno. Čekam da me pogleda. „Džejmsu se ništa neće desiti. Odvešćemo ga na sigurno. Obećavam ti."

Oči su mu pune bola kao nikada ranije. Razdvoji usne. Stisne ih. Predomisli se milion puta pre nego mu reči pokuljaju u vazduh između nas: „On čak i ne zna za našeg oca." Prvi put spominje taj problem. Prvi put priznaje da ja znam za to. „Nisam hteo da sazna. Izmišljao sam mu priče. Hteo sam da mu se pruži prilika da bude normalan." Usne mu prosipaju tajne a moje uši prosipaju mastilo, mrljaju mi kožu njegovim pričama. „Ne želim da ga iko pipne. Ne želim da ga pokvarim. Ne mogu... bože ne smem da dopustim tako nešto", kaže mi. Prigušeno. Tiho.

Čitav sam svet pretresla tražeći prave reči ali su mi usta puna ničega.

„Nikad nije dovoljno", šapne. „Nikada ne mogu dovoljno da učinim. Opet se budi vrišteći. Opet zaspe plačući. Vidi stvari na koje ne mogu da utičem." Trepne milion puta. „Toliki ljudi, Džulijet."

Zadržim dah.

„Mrtvi."

Taknem mu tu reč na usnama i on mi poljubi prste. Oči mu kao dva savršena jezera, otvorena, iskrena, skromna. „Ne znam šta da radim", izgovori kao neko priznanje koje ga košta mnogo više nego što bih mogla da shvatim. Kontrola mu izmiče iz prstiju i on sad očajnički pokušava da je zadrži. „Reci mi šta da radim."

Mogu da čujem naše otkucaje srca u muku između nas. Proučim mu oblik usana, snažne crte lica, trepavice za kakvima bi devojke sekle vene, duboko plavetnilo tamnih očiju u kojima sam navikla da plivam. Ponudim mu jedinu mogućnost kojom raspolažem. „Možda bi vredelo da razmotrimo Kendžijev plan."

„Veruješ mu?" Adam se odmakne, odjednom iznenađen.

„Mislim da ne laže za to mesto na koje bismo mogli da odemo."

„Ne znam koliko je to pametno."

„Zašto?"

Usledi nešto što ne mora biti smejanje. „Mogao bih da ga ubijem pre nego što stignemo dotle."

Usne mi se tržnu u žalostan osmejak. „Nemamo gde drugde da se sakrijemo, zar ne?"

Sunce se obrne oko meseca kada mi odgovori. Odmahne glavom. Jednom. Žustro. Čvrsto.

Stegnem mu ruku. „Onda moramo da pokušamo."

„Šta radite tu, kog đavola?", Kendži vikne kroz vrata. Lupi po njima par puta. „Mislim, žao mi je, čoveče, nije da mislim da postoji loš trenutak za skidanje, ali sad vam verovatno nije najbolje vreme za podnevni kres. Pa ako ne želite da završite ubijeni, predlažem da se dovučete ovamo. Moramo da se spremimo za pokret."

„Možda ga odmah ubijem", Adam se predomisli.

Obujmim mu lice rukama, propnem se i poljubim ga. Usne mu kao dva jastuka, tako meke, tako slatke. „Volim te."

Gleda me u oči gleda mi u usta i glas mu se pretvori u promukli šapat: „Jel'?"

„Časna reč."

Nas troje smo se spakovali i bili spremni za pokret kad se Džejms vratio iz škole. Adam i ja smo skupili najvažnije potrepštine: hranu, odeću, novac koji je Adam uštedeo. Stalno se osvrće po toj maloj prostoriji kao da ne veruje da ju je tako lako izgubio. Mogu samo da zamislim koliko se namučio za nju, koliko se mukotrpno trudio da stvori dom mlađem bratu. Srce mi se kida zbog njega.