Smrskaj me

trideset osam

Putevi su puni pešaka koji pokušavaju da pobegnu. Adam i ja sakrijemo pištolje za pojas, ali ipak nas odaju izbezumljene oči i prezavi pokreti. Svi nas se klone, beže u suprotnom pravcu, neki ciknu, viknu, zavape, ispuste sve iz ruku. Ali od toliko ljudi, nigde ne vidim ni jedan jedini automobil. Mora da se teško dolazi do njih, pogotovo u ovom kraju.

Adam me gurne na zemlju taman kad mi jedan metak proleti iznad glave. Opet razvali neka vrata i protrčimo kroz ruševine do nekog drugog izlaza, zarobljeni u lavirintu na mestu gde se nekada nalazila prodavnica odeće.

Blizu iza nas čuju se pucnji i koraci. Mora da nas bar stotinu vojnika prati po ulicama, raspoređeni u nekoliko skupina i rašireni po različitim delovima grada, spremni da uhvate i ubiju.

Ali znam da mene neće ubiti.

Brinem se za Adama.

Gledam da mu se držim što bliže jer sam sigurna da im je Vorner naredio da me vrate živu. Ali moji pokušaji su u najmanju ruku slabašni. Adam je dovoljno visok i mišićav da pored njega izgledam kao patuljak. Svako s dobrim oružjem može da ga uzme na nišan. Mogli bi da ga upucaju pravo u glavu.

Na moje oči.

Okrene se da ispali dva metka. Jedan promaši. Drugi iznedri nečiji prigušen vrisak. I dalje trčimo.

Adam ništa ne govori. Ne kaže mi da budem hrabra. Ne pita me da li sam dobro, da li sam se uplašila. Ne nudi mi ohrabrenje niti me uverava da će sve biti dobro. Ne kaže mi da ga ostavim za sobom i spasem se. Ne kaže mi da mu čuvam brata u slučaju da umre.

I ne mora.

Oboje shvatamo stvarnost situacije. Adam bi sad odmah mogao da bude upucan. Mene mogu da uhvate u bilo kom trenutku. Čitava ova zgrada mogla bi najednom da odleti u vazduh. Neko bi mogao da pronađe Kendžija i Džejmsa. Mogli bismo svi danas da pomremo. Jasne činjenice.

Ali znamo da ipak moramo da rizikujemo.

Jer možemo da preživimo jedino ako nastavimo dalje.

Pištolj mi se kliže u ruci, ali ipak ga držim. Nogama mi struji bol, ali ipak ih teram da još brže trče. Pluća mi presecaju grudni koš napola, ali teram ih da ipak obrađuju kiseonik. Moram dalje. Nema vremena za ljudske slabosti.

Nikako da pronađemo izlaz za hitne slučajeve u ovoj zgradi. Koraci nam odjekuju popločanim podovima, ruke pokušavaju da napipaju neki izlaz u polumraku, neki prolaz do ulice. Zgrada je veća nego što smo mislili, masivna, nudi stotine različitih pravaca. Shvatim da je tu sigurno bilo skladište, ne samo prodavnica. Adam se sakrije iza nekog stola i povuče i mene za sobom.

„Ne budi glupav, Kente... ne možeš doveka bežati!", vikne neko. Glas je na možda pet metara od nas.

Adam proguta knedlu. Stegne vilicu. Ljudi koji pokušavaju da ga ubiju isti su oni s kojima je nekada svaki dan ručao. S kojima je vežbao. Živeo. Poznaje te ljude. Zapitam se da li mu je još gore zbog toga.

„Samo nam daj devojku", doda neki novi glas. „Samo nam daj devojku i nećemo te upucati. Napravićemo se da smo te izgubili. Pustićemo te. Vorner samo želi devojku."

Adam teško diše. Steže pištolj u ruci. Proviri samo na sekund i zapuca. Neko padne na pod, jauknuvši.

„Kente, gade jed..."

Adam iskoristi trenutak da potrči. Iskočimo iza stola i poletimo prema stepeništu. Pucnji nas promašuju za milimetar. Zapitam se da li su za nama unutra ušla samo ta dvojica.

Vijugavo stepenište spušta se do nižeg nivoa, do neke vrste podruma. Neko pokušava da nanišani Adama, što je poprilično nemoguće zbog našeg krivudavog kretanja. A i preveliki su izgledi da pogodi mene umesto njega. Zaspe nas gomilom psovki.

Adam usput obara stvari, pokušava da napravi prepreke, bilo šta što bi usporilo vojnike iza nas. Ugledam podrumska vrata ojačana za slučaj nevremena i shvatim da su ovaj kraj sigurno pustošili orkani. Vreme je tu promenjivo, prirodne nepogode su česte. Cikloni su sigurno razorili čitav grad. „Adame...", cimnem ga za ruku. Sakrijemo se iza nekog zidića. Pokažem mu mogući put za beg.

Stegne mi šaku. „Dobro si ih primetila." Ali ne mičemo se dok se vazduh ne uskomeša. Nečiji pogrešan korak. Prigušen jauk. Tu dole je gotovo zaslepljujuće mračno; struja je očito odavno isključena. Vojnik se spotakao o jednu od prepreka koje je Adam ostavio za nama.

Adam pridigne pištolj blizu grudi. Duboko udahne. Okrene se i hitro zapuca.

Odlično je nanišanio.

Što nam potvrdi nezadrživa bujica psovki. Adam drhtavo udahne. „Pucam samo da onesposobim", kaže, „ne da ubijem."

„Znam", kažem mu. Mada nisam bila sigurna.

Potrčimo prema vratima. Adam se muči da povuče rezu. Gotovo da je skroz zarđala. Hvata nas očaj. Ne znam koliko još vremena imamo pre nego što nas pronađe druga skupina vojnika. Taman da predložim da pucamo u nju kad Adam konačno uspe da je otvori.

Šutne vrata i mi izletimo na ulicu. Na raspolaganju nam stoje tri automobila.

Dođe mi da vrisnem od sreće.

„Bilo je krajnje vreme", kaže.

Ali nije Adam izgovorio tu rečenicu.