Smrskaj me

dvadeset tri

Ponovo imam 14 godina i zurim mu u potiljak u maloj učionici. Imam 14 godina i već sam godinama zaljubljena u Adama Kenta. Pazila sam da budem posebno obazriva, posebno mirna, posebno predusretljiva jer nisam htela da se opet selim. Nisam htela da napustim školu s jedinim prijateljskim licem koje sam ikada znala. Gledala sam ga kako raste malo-pomalo svakoga dana, kako svakoga dana postaje viši, jači, čvršći, svakoga dana tiši. U nekom je trenutku postao prevelik da bi ga tata tukao, ali niko zapravo ne zna šta mu se desilo s majkom. Učenici su ga odbacivali, kinjili ga sve dok nije počeo da im uzvraća, dok konačno nije pukao pod silnim pritiskom. Ali oči su mu uvek ostale iste.

Uvek iste kada bi me pogledao. Ljubazne. Saosećajne. Žudeći da razumeju. Ali nikada ništa nije pitao. Nikada me nije terao da bilo šta kažem. Samo je gledao da mi bude dovoljno blizu da bi prestrašio ostale.

Mislila sam da možda i nisam toliko loša. Možda.

Mislila sam da je možda video nešto u meni. Mislila sam da možda nisam toliko užasna koliko svi drugi kažu da jesam. Nikoga nisam takla godinama. Nisam se usuđivala da priđem drugima. Nisam smela da riskiram.

A onda jednog dana ipak jesam, i tako sam sve pokvarila.

Ubila sam onog dečaka u dućanu time što sam mu pomogla da ustane. Što sam ga uhvatila za ručice. Nisam shvatala zašto vrišti. To mi je bila prva prilika da nekoga dodirnem posle dugo dugo vremena pa nisam shvatala šta mi se to dešava. Nekoliko puta kada sam slučajno nekog takla odmah bih se povukla. Povukla bih se čim se prisetim da ne treba nikoga da diram. Čim bih čula prvi vrisak kako im izleće s usana.

S dečakom je bilo drugačije.

Htela sam da mu pomognem. Osetila sam ogroman nalet besa prema njegovoj majci koja nije marila za njegove vapaje. Njeno odsustvo roditeljskog razumevanja me je uzrujalo previše me podsetivši na sopstvenu majku. Samo sam htela da mu pomognem. Htela sam da mu pokažem da ga neko čuje – da je nekome stalo. Nije mi bilo jasno zbog čega je toliko neobično i uzbuđujuće dodirnuti ga. Nije mi bilo jasno da izvlačim život iz njega i nisam mogla da shvatim zašto je omlitaveo i utihnuo u mojim rukama. Mislila sam da taj nalet snage i pozitivnih osećanja znači da sam izlečena od svoje užasne bolesti. Pomislila sam svašta glupavo i sve uništila.

Mislila sam da pomažem.

Naredne tri godine života provela sam po bolnicama, policijskim ustanovama, popravnim domovima, gde sam morala da izdržim terapije tabletama i elektrošokovima. Ništa nije upalilo. Ništa nije pomoglo. Osim da me ubiju, jedino rešenje bilo je da me zaključaju u neku ustanovu. Bio je to jedini način da se javnost zaštiti od Džulijetinog terora.

Dok mi nije kročio u ćeliju, Adama Kenta nisam videla tri godine.

A stvarno izgleda drugačije. Jači, viši, čvršći, okretniji, istetoviran. Sad je mišićaviji, zreliji, tiši i brži. Gotovo kao da ne sme sebi da dopusti da smekša, uspori ili se opusti. Ne sme da dopusti sebi da ne bude sav od mišića, snage i delotvornosti. Crte lica su mu skladne, pravilne, oblikovane teškim životom, višegodišnjim vežbanjem i naporima da se preživi.

Sad više nije dečačić. Sad se više ne plaši. Sad je u vojsci.

Ali isto tako se i ne razlikuje mnogo. I dalje ima najneobičnije plave oči koje sam ikada videla. Tamne, duboke, natopljene strašću. Oduvek sam se pitala kako bi bilo gledati svet kroz jedno takvo predivno sočivo. Pitala sam se da li boja očiju znači da i svet vidiš drugačije. Da li, samim time, i tebe svet drugačije vidi.

Trebalo je da znam da je on čim mi se pojavio u ćeliji.

Delom i jesam. Ali silno sam se trudila da potisnem sećanja na prošlost odbijajući da poverujem da možda stvarno jeste moguće. Jer jednim delom nisam htela da se sećam. Jednim delom sam se previše plašila da se ponadam. Jednim delom nisam znala da li bi bilo neke razlike i da znam da je stvarno on.