Smrskaj me

dvadeset

Osam je sati ujutru a ja nosim haljinu boje sasušenih šuma i starih konzervi.

Nikada nisam nosila nešto toliko tesno u životu, kroj je moderan i oštar, gotovo nasumičan; tkanina je kruta i debela ali ipak nekako uspevam da dišem. Zagledavši se u noge začudim se da ih uopšte imam.

Osećam se ogoljenije nego ikada ranije u životu.

Sedamnaest godina sam uvežbavala da pokrivam svaki pedalj svoje gole kože a Vorner me sada tera da uklonim silne slojeve sa sebe. Mogu jedino da pretpostavim da to radi s namerom. Telo mi je kao biljka mesožderka, otrovni kućni cvet, napunjena puška s milion okidača, a on je i više nego spreman da opali.

Takni me i suoči se s posledicama. Pravilo za koje nikada nije bilo izuzetka.

Nikada pre Adama.

Ostavio me je mokru do gole kože pod tušem, da me natapa olujni pljusak vrelih suza. Gledala sam kroz zamagljeno staklo kako se briše i oblači uobičajenu uniformu.

Gledala sam kako se iskrada, svakog se trena pitajući zašto zašto zašto

Zašto on može da me dodirne?

Zašto bi mi pomogao?

Da li me se seća?

Koža mi i dalje isparava.

Kosti su mi obavijene čvrstim zavojima ove čudne haljine, čiji je rajsferšlus jedina stvar koja me drži da se ne raspadnem. On i pomisao na nešto o čemu sam se oduvek se nikad nisam usuđivala da sanjam.

Usne će mi ostati zapečaćene pred tajnama ovog jutra ali srce mi je toliko ispunjeno samopouzdanjem i začuđenošću i mirom i nadanjima da samo što nije puklo pa se zapitam da mi neće pokidati haljinu.

Nada me je zagrlila, privila u naručje, obrisala mi suze i rekla mi da će danas i sutra i prekosutra sve biti dobro a ja se toliko zavaravam da se drznem da joj poverujem.

Sedim u nekoj plavoj sobi.

Zidovi su izlepljeni platnenim tapetama boje savršenog letnjeg neba, pod ušuškan ispod tepiha debelog pet centimetara, čitava soba bi bila prazna da nije dve baršunaste fotelje istrgnute iz nekog sazvežđa. Sve raznolike nijanse liče na modrice, na predivne greške, kao podsetnik na sve što su uradili Adamu zbog mene.

Sedim sama na baršunastoj fotelji u plavoj sobi obučena u haljinu načinjenu od maslina. Težina sveske u džepu čini da osećam kao da na kolenu balansiram kuglu za kuglanje.

„Divno izgledaš."

Vorner se pojavi u sobi kao da mu je hodanje po vazduhu zanat. Niko ga ne prati.

Nehotice zavirim prema svojim patikama pitajući se da li sam prekršila neka pravila zaobišavši one štule u mom ormaru za koje verujem da nisu namenjene stopalima. Kad podignem pogled on stoji tačno ispred mene.

„Zelena ti lepo stoji", kaže uz priglup osmeh. „Naglasi ti boju očiju."

„Koje boje su mi oči?" pitam zid.

Nasmeje se: „Ti to ozbiljno?"

„Koliko imaš godina?"

Prekine sa smejanjem. „Zanima te?"

„Znatiželjna sam."

Sedne pored mene. „Neću ti odgovoriti na pitanje ukoliko me ne budeš gledala dok ti se obraćam."

„Hoćeš da mučim ljude protiv svoje volje. Hoćeš da budem oružje u tvom ratu. Hoćeš da postanem čudovište zbog tebe." Zastanem. „Gadi mi se kad te gledam."

„Daleko si tvrdoglavija nego što sam očekivao da ćeš biti."

„Nosim tvoju haljinu. Pojela sam tvoju hranu. Tu sam." Podignem oči da ga pogledam, a on već zuri pravo u mene. Istog trena ostanem zatečena snagom njegovog pogleda.

„Ništa od toga nisi uradila za mene", kaže tiho.

Zamalo se nasmejem: „A i zašto bih?"

Oči mu se bore s usnama oko toga ko će progovoriti. Skrenem pogled.

„Šta radimo u ovoj sobi?"

„Ah", duboko udahne. „Doručkujemo. Pa ću ti potom dati tvoj raspored."

Pritisne neko dugme na naslonu fotelje i gotovo istoga trena u sobu nam dovuku kolica i poslužavnike ljudi i žene koji očito nisu vojnici. Lica su im skamenjena i izborana i premršava da bi bila zdrava.

Srce mi se odmah slomi napola.

„Obično jedem sam", nastavi Vorner glasom nalik ledenici koja probija tkivo mojih sećanja. „Ali zaključih da bi nas dvoje trebalo valjano da se upoznamo. Pogotovo jer ćemo toliko vremena provoditi zajedno."

Sluge služavke ljudi koji nisu vojnici izađu i Vorner mi ponudi nešto u činiji.

„Nisam gladna."

„Nemaš izbora."

Pogledavši ga shvatim da je krajnje, krajnje ozbiljan.

„Nije ti dopušteno da sebe nasmrt izgladnjuješ. Ne jedeš dovoljno a potrebna si mi zdrava. Nije ti dopušteno ni da izvršiš samoubistvo. Nije ti dopušteno da naudiš sebi. Previše si mi dragocena."

„Nisam tvoja igračka", skoro da mu odbrusim.

Spusti tanjir na stočić s točkovima i ja se iznenadim da ga nije smrskao u komade. Nakašlje se i ja se čak i uplašim. „Čitav ovaj proces bio bi mnogo lakši ako bi samo sarađivala", kaže naglašavajući svaku reč.

Pet Pet Pet Pet Pet otkucaja srca.

„Svetu si se ogadila" kaže, te mu usne vickasto zatitraju. „Mrzi te svako koga si ikada upoznala. Ili su pobegli od tebe. Napustili te. Tvoji sopstveni roditelji su digli ruke od tebe i dobrovoljno predali ceo tvoj život vlastima. Koliko su samo očajnički želeli da te se otarase, da postaneš tuđ problem, da ubede sebe da ta gnusoba koju su odgajili nije, zapravo, njihovo dete."

Kao da me je išamaralo stotinu ruku.

„A ti ipak..." sad se već otvoreno nasmeje, „uporno mene nazivaš zlikovcem." Pogleda me u oči. „Pokušavam da ti pomognem. Dajem ti priliku koju ti niko drugi ne bi pružio. Spreman sam da se ophodim prema tebi kao prema sebi jednakoj. Spreman sam da ti dam sve što bi ikada poželela, i što je najhitnije, mogu da ti dam moć. Mogu da ih nateram da pate zbog svega što su ti uradili." Nagne se taman koliko treba. „Mogu da promenim čitav tvoj svet."

Sve što govori je naopako naopako koliko i prevrnuta duga.

Ali sve što je rekao je istina.

„Nemoj biti tako uobražena, pa da me odmah omrzneš", nastavi. „Možda ti se ova situacija svidi mnogo više nego što si očekivala. Na tvoju sreću, spreman sam da strpljivo sačekam." Široko se nasmeši i zavali. „Mada, svakako da ne škodi to što si tako upečatljivo lepa."

Crvena farba procuri s mene na tepih.

On je lažov i grozno, grozno, grozno ljudsko biće samo ne znam da li me je briga jer je u pravu ili zato što je sve ovo toliko pogrešno ili zato što toliko očajnički vapim za bilo kakvim odobravanjem na ovom svetu. Niko mi nikada nije rekao tako nešto.

Dođe mi da se pogledam u ogledalu.

„Ti i ja nismo toliko različiti koliko se ti nadaš da jesmo", osmeh mu je toliko nadmen da bih ga rado razvalila pesnicom.

„Ti i ja nismo toliko slični koliko se ti nadaš da jesmo." Toliko se široko nasmeši da nisam sigurna kako da se postavim. „19 mi je, inače."

„Molim?"

„19 mi je godina", pojasni. „Jedan sam poprilično zadivljujući primerak za svoje godine, znam, znam."

Uzmem kašiku da bocnem njome jestivu tvar na svom tanjiru. Ja više, zapravo, i ne znam šta je hrana. „Nemam ni trunke poštovanja prema tebi."

„Promenićeš mišljenje", kaže opušteno. „A sad požuri s jelom. Čeka nas puno posla."