Smrskaj me

pet

Ne znam kada je sve otpočelo.

Ne znam zašto je sve otpočelo.

Ne znam ja ništa ni o čemu jedino znam za vriske.

Majčine vriske kad je shvatila da više ne može da me dodiruje. Očeve vriske kad je shvatio šta sam uradila majci. Vriske roditelja kad su me zaključali u moju sobu i rekli mi da treba da budem zahvalna. Na hrani koju mi daju. Na čovečnom ophođenju prema tom nečemu što nikako ne može biti njihovo dete. Na drvenom aršinu kojim su merili razdaljinu na kojoj treba da se držim od njih.

Uništila sam im život, tako su mi rekli.

Ukrala im sreću. Uništila majčine nade da bi ponovo mogla da ima decu.

Zar nisam videla šta radim, to su me pitali. Zar ne vidim da sam sve uništila.

Strašno sam se trudila da popravim uništeno. Trudila se svakoga dana da postanem ono što su oni želeli. Trudila se sve vreme da budem bolja ali nikada zapravo nisam znala kako.

Sada jedino znam da naučnici nisu u pravu. Svet je ravan.

Znam to jer su me gurnuli s njegovog ruba za koji se držim evo već sedamnaest godina. Pokušavam da se uzverem nazad već sedamnaest godina ali je gotovo nemoguće savladati sile teže kad niko neće da ti pruži ruku.

Kada niko ne sme da riskira i da te dodirne.

Danas pada sneg.

Beton je prekriven ledom i tvrđi nego inače, ali više volim ledenu zimu od zagušljivosti sparnih letnjih dana. Leto mu dođe kao lonac u kojem se sve približava tački ključanja stepen po stepen. Donese obećanje milion veselih prideva da bi ti za večeru u nos nabilo smrad odvoda. Mrzim vrućine i lepljivu, znojavu zbrku koju ostavljaju za sobom. Mrzim čežnjivu čamotinju sunca odveć zauzetog sobom da bi primetilo beskrajne sate koje provodimo u njegovom prisustvu. Sunce je nešto vrlo nadmeno, i večito ostavlja svet za sobom čim mu dojadimo. Mesec je odani pratilac.

Nikada ne odlazi. Uvek je tu, gleda, nepokolebljiv, zna nas u našim i svetlim i mračnim trenucima, i večito se menja isto kao i mi. Svakog dana je neka druga verzija sebe. Ponekada slab i bledunjav, ponekada jak i blistav. Mesec shvata kako je to biti čovek.

Nesiguran. Sam. Izrovaren nesavršenostima.

Toliko dugo piljim kroz prozor da se skroz zanesem. Ispružim ruku ne bih li uhvatila pahulju ali šaka mi se sklopi oko ledenog vazduha. Prazna.

Rado bih tu pesnicu prikačenu na ovaj moj zglob zabila u prozor.

Čisto da nešto osetim.

Čisto da se osetim kao ljudsko biće.

„Koliko je sati?"

Kapci mi načas zatrepere. Njegov glas me povuče nazad u svet koji pokušavam da zaboravim. „Ne znam", kažem mu. Nemam pojma koliko je sati. Nemam pojma ni koji je dan u nedelji, koji je mesec, čak ni u kojem bi tačno godišnjem dobu trebalo da budemo.

Nije da tu uopšte imamo godišnja doba.

Životinje izumiru, ptice ne lete, do useva je teško doći, cveće gotovo da više i ne postoji. Vreme je nepouzdano. Pokoji zimski dan zna da pređe i 30 stepeni. Ponekada počne sneg bez ikakvog razloga. Ne možemo više da uzgojimo dovoljno hrane, ne možemo više da obezbedimo dovoljno biljaka ni za životinje, a ni ljude ne možemo da nahranimo svime što im je potrebno. Stanovništvo je odumiralo uzbunjujućom stopom i pre nego što je Reuspostava preuzela vlast i obećala nam rešenje. Životinje su toliko očajnički tragale za hranom da su bile spremne da jedu bilo šta a ljudi su bili toliko očajnički gladni da su bili spremni da jedu i zatrovane životinje. Ubijali smo se pokušavajući da preživimo. Vreme, biljke, životinje i ljudski opstanak, sve je to neodvojivo povezano. Elementi su zaratili međusobno u prirodi jer smo namučili naš ekosistem. Namučili atmosferu. Namučili životinje. Namučili druge ljude.