Smrskaj me

sedam

Sećam se televizora i kamina i keramičkih umivaonika. Sećam se bioskopskih ulaznica i parkirališta i automobila. Sećam se frizerskih salona i letovanja i roletni i maslačaka i mirisa tek asfaltiranih prilaza. Sećam se reklama za zubne paste i dama u visokim štiklama i starijih muškaraca u poslovnim odelima. Sećam se poštara i biblioteka i dečačkih bendova i balona i božičnih jelki.

Sećam se da sam imala 10 godina kada više nismo mogli da se ne obaziremo na nestašice hrane i kada je sve toliko poskupelo da više niko sebi nije mogao da priušti život.

Adam ne priča sa mnom.

Možda je tako i najbolje. Možda nema smisla nadati se da bismo mogli da se sprijateljimo možda je bolje da misli da mi se ne sviđa nego da pomisli da mi se previše sviđa. Skriva štošta nešto što bi moglo biti bol, ali me njegove tajne plaše. Neće da mi kaže zašto je tu. Doduše, nije ni da ja njemu mnogo toga kažem.

Ali ipak ali ipak ali ipak.

Sećanje na njegove ruke oko mene bilo mi je sinoć dovoljno da rastera vriske. Toplina srdačnog zagrljaja, čvrstina njegovih snažnih ruku koje sve deliće mene drže na jednom mestu, olakšanje i odušak nakon toliko godina samoće. Ne mogu da mu se odužim za taj dar koji mi je poklonio.

Gotovo je nemoguće dodirnuti Džulijet.

Nikada neću zaboraviti užas u majčinim očima, napaćenost na očevom licu, strah duboko urezan u njima. Dete im je btl© čudovište. Đavo ga zaposeo. Prokleto tamom. Nečastivo. Gnusoba. Lekovi, pregledi, zdravstvena rešenja nisu pomogla. Naporedna psihološka ispitivanja nisu pomogla.

Ona za društvo predstavlja oružje na dve noge, tako rekoše moji nastavnici. Nikada nismo videli ništa slično, tako rekoše lekari. Treba je ukloniti iz vašeg doma, tako rekoše policajci.

Nema problema, tako rekoše moji roditelji. Imala sam četrnaest godina kada su me se konačno otarasili. Kada su se pomerili sa strane gledajući kako me odvlače zbog ubistva koje nisam ni znala da mogu da počinim.

Možda je svet sigurniji kad sam zaključana u neku ćeliju. Možda će Adam biti sigurniji ako me omrzne. Sedi u ćošku lica prislonjenog uz stisnute pesnice.

Uopšte mi nije bila namera da ga povredim.

Uopšte mi nije bila namera da povredim jedinu osobu koja mene uopšte nije htela da povredi.

Vrata se otvore uz tresak i pet ljudi uleti u sobu uperivši nam puške u grudi.

Adam je već na nogama a ja skroz skamenjena. Zaboravih da udahnem. Tako dugo nisam videla toliko ljudi da u trenu obamrem. Trebalo bi da vrištim.

„RUKE GORE, RAŠIRI NOGE, ZAVEŽI. NE MRDAJTE I NEĆEMO VAS UPUCATI."

I dalje sam sleđena u mestu. Trebalo bi da podignem ruke, trebalo bi da raširim noge, trebalo bi da dišem. Kao da me je neko stegao za vrat.

Onaj što izvikuje naredbe zabije mi cev puške u leđa i meni kolena zapucketaju tresnuvši o pod. Konačno osetim kiseonik i malo krvi priđe. Čini mi se da Adam viče ali telo mi je prožela stravična agonija kakvu nikada ranije nisam doživela. Potpuno sam nepokretna.

„Šta ti nije jasno kad ti neko kaže da ZAVEŽEŠ?" Zaškiljim i krajičkom oka ugledam cev puške na pet centimetara od Adamovog lica.

„DIŽI SE." Cokula metalnog vrha šutne me u rebra, hitro, gadno, šuplje. Preostaje mi jedino da progutam prigušen jecaj koji me je zagušio. „Rekoh DIŽI SE." Jače, brže, grublje, opet cokula u stomak. Ne mogu čak ni da vrisnem.

Diži se, Džulijet. Diži se. Ako se ne digneš, upucaće Adama.

Pridignem se nekako na kolena i odmah padnem na zid iza sebe, pa brže-bolje posegnem napred da povratim ravnotežu. Podizanje ruku mnogo je mučnije nego što sam mislila da bih mogla da podnesem. Organi su mi otkazali, kosti popucale, koža kao cediljka, izbušena iglicama i bodljama bola. Konačno su došli da me ubiju.

Zato su mi i stavili Adama u ćeliju.

Jer odlazim odavde. Adam je tu jer ja odlazim, jer su zaboravili da me na vreme ubiju, jer je moje vreme odbrojano, jer je i ovih mojih sedamnaest godina bilo previše za ovaj svet. Ubiće me.

Oduvek sam se pitala kako bi to izveli. Pitam se da li će to usrećiti moje roditelje.

Neko se smeje: „Vidi, vidi, malu govnarku."

Ne znam čak ni da li se meni obraćaju. Jedva uspevam da se usredsredim u dovoljnoj meri da držim ruke podignute.

„Čak i ne plače", doda neko. „Cure u ovom trenutku obično već preklinju za milost."

Zidovi počinju da krvare u plafon. Zapitam se koliko li ću dugo moći da zadržavam dah. Ne mogu da razaznam reči ne mogu da razaznam glasove koje čujem krv mi je navalila u glavu a usne kao dve betonske kocke koje ne mogu da razdvojim. Osetim pušku na leđima i srušim se ničice. Pod pada ka meni. Stopala mi vuku u smeru koji ne mogu da odgonetnem.

Nadam se da će me uskoro ubiti.