Smrskaj me

Četiri

Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam tuda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda.

Jeza mi naglo trgne kapke i otvori ih.

Telo mi je obliveno hladnim znojem, um zapljuskuju nezaboravljeni talasi bola. Oči mi se zaustave na crnim krugovima koji se rasplinjuju u tami. Nemam pojma koliko sam dugo spavala. Nemam pojma da li sam uplašila ćelijskog druga svojim snovima. Katkad znam i da vrištim.

Adam zuri u mene.

Ubrzano dišući uspem nekako da se pridignem. Privijeni ćebad uz sebe i tek tada shvatim da sam mu ukrala jedini izvor toplote. Nije mi ni sinulo da se i on možda smrzava koliko i ja. Drhtim na krevetu ali njegovo se telo ne miče u noćnoj tami u oštrim obrisima spram crne pozadine. Nemam pojma šta bih rekla. Nema se šta reći.

„Vriscima nikada kraja na ovom mestu, jelda?"

Vrisci su samo početak. „Nikad", izustim gotovo nemo. Blago rumenilo mi zacrveni obraze ali imam sreće da je previše mračno da bi primetio. Mora da je čuo moje vriske.

Ponekad poželim da uopšte ne moram da spavam. Ponekad pomislim da će se sve promeniti ukoliko se potpuno, potpuno umirim, ukoliko se nikada više ne pomerim. Mislim da ću zalediti bol ako se i sama sledim. Ponekad se ne mičem satima. Ni za milimetar.

Ukoliko se vreme zaustavi ništa ne može da pođe naopako.

„Dobro si?", Adamov glas je zabrinut. Zagledam mu se u pesnice sklupčane pored tela, duboku brazdu namreškanu na čelu, stegnute vilice. Ista osoba koja mi je ukrala krevet i ćebe provela je noć bez njih. Koliko je bio nadmen i nehajan svega nekoliko sati ranije, toliko je sada pažljiv i miran. Plaši me pomisao da ga je ovo mesto tako brzo slomilo. Pitam se šta li je čuo dok sam spavala.

Volela bih da mogu da ga poštedim tih užasa.

Nešto se prolomi, mučan vapaj odjekne u daljini. Ove naše sobe ukopane su duboko u beton, zidova debljih od podova i plafona zajedno kako zvukovi ne bi predaleko otišli. Ali ako čujem toliku agoniju mora da je neizdrživa. Svake noći ima i zvukova koje ne čujem. Svake noći se zapitam da li sam ja sledeća.

„Nisi luda."

Kapci mi naglo zatrepere. Nakrivio je glavu, oči su mu usredsređene i bistre uprkos pokrovu koji se spustio nad nas. Duboko udahne. „Mislio sam da su svi tu ludi", nastavi, „mislio sam da su me zatvorili s nekim psihopatom."

Oštro uvučem kiseonik. „Baš zanimljivo. I ja sam isto to mislila."

1

2

3 sekunde prođu.

Nasmeši se toliko široko, toliko veselo, toliko osvežavajuće iskreno da mi dođe kao da me je grom strefio. Nešto me zapeče u očima i smekša mi kolena. Nisam videla osmeh 265 dana.

Adam je ustao.

Pružim mu njegovo ćebe.

Uzme ga ali samo da bi mi ga još čvršće obavio oko tela i mene nešto najednom stegne u grudima. Pluća kao da su mi probijena i spljoštena i ja rešim da se doveka ne pomerim kad progovori.

„Šta je bilo?"

Roditelji su prestali da me dodiruju čim sam propuzala. Drugove iz razreda bih rasplakala čim bih ih uhvatila za ruku. Nastavnici su me terali da radim sama kako ne bih povređivala drugu decu. Nikada nisam imala prijatelja. Nikada nisam osetila toplinu majčinog zagrljaja. Nikada nisam osetila nežnost očevog poljupca. Nisam luda. „Ništa."

Još pet sekundi prođe. „Smem da sednem pored tebe?"

Što bi to bilo divno. „Ne." Ponovo zurim u zid.

Stegne pa opusti vilicu. Prođe rukom kroz kosu i ja tek tada primetim da ne nosi majicu. Toliko je mračno u ovoj našoj sobi da jedino mogu da mu nazrem obrise i konture tela; mesecu je dato samo jedno malo prozorče da obasja ovaj prostor ali ipak vidim kako mu se mišići ruku stežu sa svakim pokretom i mene najednom obuzme vatra. Plamen mi zahvati kožu i osetim kako mi nalet vreline proždire stomak. Svaki centimetar njegovog tela isijava snagom, svaka površina na njemu nekako se presijava u tami. Za ovih sedamnaest godina nikada nisam videla nešto slično njemu. Za ovih sedamnaest godina nijednom nisam porazgovarala s dečkom mog uzrasta. Zato što sam čudovište.

Sklopim oči čvrsto kao koncem da sam ih zašila.

Čujem kad mu krevet zaškripi, kad federi zakrckaju pošto je seo. Rasparam ponovo oči i zagledam se u pod. „Mora da se smrzavaš."

„Ne." Glasni uzdah. „Zapravo gorim."

Toliko hitro poskočim da mi ćebad spadne na pod. „Bolestan si?" Očima mu potražim naznake temperature na licu ali ne usuđujem se ni makac bliže. „Vrti li ti se u glavi? Bole li te zglobovi?" Pokušam da se prisetim sopstvenih simptoma. Sopstvenim telom bila sam prikovana za krevet celu jednu nedelju. Jedino sam uspevala da otpuzim do vrata i zagnjurim lice u hranu. Ne znam kako sam uopšte preživela.

„Kako se zoveš?"

Već mi je tri puta postavio isto pitanje. „Moguće je da si se razboleo", jedino uspem da kažem.

„Nisam se razboleo. Samo mi je vruće. Nemam običaj da spavam u odeći."

Leptirići mi planu u stomaku. Neobjašnjiva sramežljivost proključa mi u telu. Ne znam gde da gledam.

Dubok uzdah. „Juče sam bio pravi drkadžija. Ružno sam se poneo prema tebi i žao mi je zbog toga. Nije trebalo da budem takav."

Usudim se da mu uzvratim pogled.

Oči su mu savršene kobaltne nijanse, plave kao proširena modrica, bistre, duboke i odlučne. Vilica mu je stegnuta, na licu kao da mu je uklesan promišljen izraz. Razmišljao je o tome cele noći.

„Važi."

„I zašto nećeš da mi kažeš svoje ime?" Nagne se napred i ja se sledim. Otkravim se.

Istopim se. „Džulijet", šapnem. „Zovem se Džulijet."

Usne mu smekša osmeh od koga mi kičma napukne. Ponovi mi ime kao da ga ta reč zabavlja. Kao da ga je razgalila. Oduševila.

Za ovih sedamnaest godina niko mi nije tako izgovorio ime.