Smrskaj me

devet

Nisam sigurna da sam ga dobro čula.

„Imaš nešto što mi treba" Vorner i dalje zuri u mene. „Ne razumem", kažem mu.

Duboko udahne i ustane ne bi li se prošetao sobom. Još nije otpustio Adama. „Ti si mi, na neki način, jedan od omiljenih projekata." Vorner se nasmeši više za sebe. „Dugo već proučavam tvoju dokumentaciju."

Ne mogu da podnesem njegovo nadobudno, samozadovoljno šepurenje. Dođe mi da mu razbijem to njegovo nacereno lice.

Vorner zastane: „Hoću da budeš deo moje ekipe."

„Šta?" hrapavi šapat iznenađenosti.

„Nalazimo se usred rata", kaže kao da je već pomalo izgubio živce. „Ti možda možeš da sklopiš sve delove slagalice."

„Ništa te..."

„Znam tvoju tajnu, Džulijet. Znam zašto si tu. Čitav je tvoj život zaveden u bolničkoj evidenciji, žalbe organima reda, gadne optužbe, zahtevi javnosti da te zatvore." Kratkom stankom da mi taman dovoljno vremena da progutam užasnutost koja mi je zapela u grlu. „Već dugo razmišljam o tome, ali hteo sam prvo da se uverim da nisi stvarno psihotična. Izdvajanje u samicu baš i nije bilo neki pokazatelj, mada si se dosta dobro starala o sebi." Uputi mi osmeh kao da kaže da treba da budem zahvalna na toj pohvali. „Poslao sam Adama kod tebe kao poslednju meru predostrožnosti. Hteo sam da proverim da nisi prevrtljiva, da li si sposobna za osnovnu ljudsku komunikaciju i interakciju. Moram da priznam da sam poprilično zadovoljan ishodom."

Neko mi dere kožu.

„Adam je, izgleda, i previše dobro odigrao svoju ulogu. Dobar je on vojnik. Štaviše, jedan od najboljih." Vorner ga počasti jednim pogledom pre nego što će mi se osmehnuti. „Ali ništa ne brini, ne zna za šta si sve kadra. Zasad."

Pokušavam da se iskobeljam iz panike, da progutam agoniju, preklinjem sebe da ne gledam u njegovom pravcu ali mi ne uspe ne uspe ne uspe. Adam uperi pogled u mene u istom deliću sekunde kada ja uperim svoj u njega ali ga toliko brzo skrene da nisam sigurna da nisam sve to umislila.

Čudovište sam.

„Nisam ja tako svirep kako ti se čini" nastavi Vorner pomalo raspevano. „Ako ti baš toliko prija njegovo društvo možemo ovo da pretvorimo u", pokaže i na mene i na Adama, „stalni zadatak."

„Ne" izustim.

Vorner izvije usne u bezbrižan osmeh. „Ooo, da. Ali budi pažljiva, lepojko. Uradiš li bilo šta... loše... moraće da te upuca."

Kao da mi sekačima za žicu rovare rupe u srcu. Adam ne reaguje ni na šta što je Vorner rekao. Samo obavlja svoj posao.

Ja sam samo broj, zadatak, lako zamenjivi predmet, nisam mu čak ni uspomena u glavi. Nisam ništa.

Nisam očekivala da bi me njegova izdaja baš ovoliko pokopala.

„Prihvatiš li moju ponudu", Vorner me prekine u razmišljanju, „živećeš kao ja. Bićeš jedna od nas, a ne jedna od njih. Život će ti zauvek biti promenjen."

„A ako ne prihvatim?" uspem da pitam pre nego mi glas napukne od straha.

Vorner mi deluje iskreno razočaran. Sklopi ruke u neverici. „Pa, nije da baš imaš izbora. Staneš li uz mene bićeš nagrađena." Stegne usne. „Ali ukoliko odlučiš da me ne poslušaš? E, pa... mislim da si mnogo lepša kad su ti svi delovi tela na svom mestu, je li tako?"

Toliko sam se zadihala da mi se čitavo telo trese: „Hoćeš da mučim ljude za vas?"

Licem mu se proširi blistav osmeh: „Bilo bi lepo od tebe."

Svet je prokrvario oko mene.

Nemam vremena da sastavim odgovor jer se već okreće prema Adamu: „Budi ljubazan i pokaži joj šta propušta."

Adam okasni s odgovorom: „Gospodine?"

„To ti je naređenje, vojnice." Vorner je uperio oči u mene, usne mu se trzaju od potisnute razgaljenosti. „Baš bih voleo da je slomim. Previše je prgava na sopstvenu štetu."

„Ne smete da me pipnete", procedim kroz stegnute zube.

„Grešiš" kaže milozvučno. Dobaci Adamu crne rukavice. „Biće ti potrebne", šapne mu zaverenički.

„Čudovište jedno!" glas mi je odveć ravan, telo ispunjeno iznenadnim gnevom. „Zašto me naprosto ne ubiješ?"

„E, to bi već, draga moja, bila prevelika šteta." Kroči prema meni i ja primetim da su mu ruke promišljeno pokrivene belim kožnim rukavicama. Podigne mi bradu jednim prstom. „Osim toga, zar da protraćimo jedno tako lepo lice?"

Pokušam da otrgnem glavu od njega ali mi se ista ona cokula čeličnog vrha zabije u kičmu i Vorner mi ščepa lice. Potisnem vrisak. „Ne opiri se, ljubavi. Tako će ti biti samo još gore."

„Idi dođavola."

Vorner stegne vilicu. Podigne ruku da spreči nekog da me upuca, da mi išutira slezinu, da mi rascopa lobanju, pojma nemam. „Boriš se na pogrešnoj strani." Uspravi se. „Ali to se da promeniti. Adame" pozove ga. „Ne ispuštaj je iz vida. Odsad si ti zadužen za nju."

„Razumem, gospodine."