Smrskaj me

dvadeset šest

Adam me pronađe sklupčanu na podu tuš-kabine.

Toliko dugo već plačem da sam sigurna da je ova voda topla samo od mojih suza. Odeća mi je zalepljena za kožu, mokra i beskorisna. Hoću da je sperem sa sebe. Hoću da se udavim u neznanju. Hoću da budem glupava, tupava, mutava, lišena mozga. Hoću da odsečem sebi ruke i noge. Hoću da se otarasim ove kože koja može da ubije i ovih ruku koje razaraju i ovog tela koje ne razumem.

Sve se oko mene raspada.

„Džulijet...", prisloni ruku uz staklo. Jedva da ga čujem.

Pošto ne odgovorim otvori vrata tuš-kabine. Odbegle kapljice zapljusnu po njemu i on zbaci cokule sa sebe pre nego što će kleknuti na pločice. Posegne ka meni da mi dotakne ruke i mene spopadne očajnička želja da umrem. Uzdahnuvši, povuče me nagore, taman toliko da može da mi pridigne glavu. Uhvati mi lice rukama i zapilji se u mene, zapilji se kroz mene sve dok ne skrenem pogled.

„Znam šta se desilo", kaže mi tiho.

Grlo mi kao neki gmizavac, pokriveno krljuštima. „Najbolje bi bilo da me neko naprosto ubije", zakreštim, gubeći glas sa svakom novom rečju.

Adamove se ruke obaviju oko mene da me povuku i nađem se na klecavim nogama i sad oboje stojimo uspravno. Uđe pod tuš i povuče vrata za sobom.

Uzdahnem.

Pribije me uza zid i ja ne vidim više ništa sem njegove bele potpuno natopljene majice, ništa sem vode koja mu poigrava po licu, ništa sem njegovih očiju punih sveta čiji deo očajnički želim da budem.

„Nisi ti kriva" šapne mi.

„To je ono što jesam", izustim grcavo.

„Nije. Vorner greši u vezi s tobom", kaže Adam. „Hoće da budeš nešto što nisi, i ti mu ne smeš dopustiti da te slomi. Ne daj mu da ti se uvuče u glavu. Hoće da misliš da si čudovište. Hoće da misliš da nemaš drugog izbora sem da mu se pridružiš. Hoće da misliš da nikada nećeš moći da živiš običnim životom..."

„Ali ja nikada neću imati običan život", zaštucam. „Nikada... nikada neću..."

Adam odmahuje glavom. „Hoćeš. Izvući ćemo te odavde. Neću dopustiti da ti se to desi."

„Ne razumem zašto ti je uopšte stalo do nekoga... kao što sam ja", jedva dišem, napeta i prestravljena, ali ipak zurim u njegove usne, proučavam mu telo, brojim kapljice vode koje se valjaju brdima i dolinama njegovih usta.

„Zato što sam zaljubljen u tebe."

Progutam čitav svoj stomak. Pogled mi poleti naviše da mu proučim lice ali pretvorila sam se u bujicu elektriciteta, kroz mene pršte život i munje, vrelina i hladnoća, srce mi je izgubilo ritam. Tresem mu se u naručju usana razjapljenih bez ikakvog razloga.

Usne mu smekša osmeh. Meni kao da su sve kosti nestale.

Vrtim se u zanosu.

Njegov nos na mom nosu, njegove usne na dah od mene, njegove me oči već proždiru i pretvorim se u lokvu bez ruku i nogu. Osetim ga svuda oko sebe; osećam svaki delić njegovog tela priljubljen uz moje. Njegove ruke oko mog struka, stežu mi kukove, njegove noge stopljene s mojima, njegove grudi nezadržive snage, njegovo telo sazidano od cigala požude. Ukus njegovih reči još mi je na usnama.

„Stvarno...?", u meni samo jedan šapat neverice, jedan svestan pokušaj da poverujem u nešto što se nikada ranije nije desilo. Crvenim se sve do stopala, ispunjena svime neizgovorenim.

Gleda me toliko osećajno da se zamalo prelomim napola.

„Bože, Džulijet..." I počne da me ljubi.