Smrskaj me

čerdeset pet

Osećam se kao klovn u prevelikoj odeći. Nosim nečiju majicu kratkih rukava. Nečiji donji deo pidžame. Nečije papuče. Kendži kaže da su morali da unište i odeću iz moje vreće, tako da nemam pojma čija odeća trenutno visi na mom telu. Bukvalno plivam u njoj.

Pokušam da svežem višak tkanine, ali Kendži me spreči. „Uništićeš mi majicu", požali se.

Spustim ruke. „Dao si mi svoju odeću?"

„Pa šta si očekivala? Nije da nam unaokolo leže rezervne haljine." Prostreli me pogledom kao da bi trebalo da budem zahvalna što deli odeću sa mnom.

Pa, valjda je bolje i ovako nego da sam gola. „I šta reče ko je taj Kasi?"

„On je glavni za sve", kaže mi Kendži. „Vođa čitavog pokreta."

Odmah naćulim uši: „Pokreta!?!"

Vinston uzdahne. Deluje mi krajnje uštogljeno. Pitam se zašto. „Ako ti Kendži već nije ništa rekao, verovatno bi bilo najbolje da sve čuješ od samog Kasla. Samo se strpi. Obećavam da ćemo ti odgovoriti na sva pitanja."

„Ali šta ćemo s Adamom? I gde je Džejms...?"

„Zaista?" Vinston prođe rukom kroz lepršavu kosu, „ti baš stvarno ne odustaješ, jelda?"

„Dobro je, Džulijet", ubaci se Kendži. „Samo mu treba još malo vremena da se oporavi. Moraš da nam veruješ. Niko te tu neće povrediti, ni tebe, ni Adama, ni Džejmsa. Obojica su dobro. Sve je dobro."

Ali nisam sigurno da li je dobro dovoljno dobro.

Prolazimo čitavim jednim podzemnim gradom, s hodnicima i prolazima, glatkim kamenim podovima, grubim neobrađenim kamenim zidovima. U tlo su na svakih par metara ugrađeni okrugli diskovi koji sijaju veštačkim svetlom. Primetim i računare, i kojekakve sprave koje ne prepoznajem, odškrinuta vrata koja otkrivaju sobe pune tehnike i mašinerije.

„Odakle vam struja neophodna za napajanje ovog mesta?" bolje pogledam te neodređene naprave, trepćuće ekrane, nepogrešivo zujanje stotina računara ugrađenih u ovaj podzemni svet.

Kendži me cimne za zalutali pramen kose. Obrnem se. „Krademo je", široko se nasmeši. Klimne niz uzan hodnik: „Ovuda."

Ljudi, i mladi i stari svih oblika i narodnosti, ulaze i izlaze iz soba svuda duž hodnika. Mnogi se zablenu u mene, mnogi su previše zauzeti da bi nas uopšte primetili. Neki su obučeni kao oni muškarci i žene koji su nam sinoć dotrčali do kola. Čudna neka uniforma. Čini mi se izlišnom.

„I... tu su svi ovako obučeni?" šapnem, pokazujući na nepoznate prolaznike tako da ne budem previše upadljiva.

Kendži se počeše po glavi. Treba mu neko vreme da odgovori: „Ne svi. I ne stalno."

„A ti?" pitam ga.

„Danas ne."

Odlučim da se ipak ne upuštam dalje u tu njegovu zagonetnu tajanstvenost, te mu umesto toga postavim jedno neposredno pitanje: „I hoćeš li mi objasniti kako to da si tako brzo ozdravio?"

„Hoću", kaže Kendži nimalo uzdrman. „Svašta ćemo ti reći." Naglo skrenemo u neki neočekivan hodnik. „Ali prvo..." Kendži zastane pred nekim ogromnim drvenim vratima, „Kasi želi da se vidi s tobom. On te je i tražio."

„Tražio...?"

„Aha", na sekund mi se učini da je Kendžiju neprijatno. „Čekaj... kako to misliš...?"

„Pa nisam slučajno završio u vojsci, Džulijet." Uzdahne. „Nisam se slučajno pojavio pred Adamovim vratima. A inače, nije trebalo da me upucaju i nasmrt premlate, ali se to, eto, ipak desilo. Jedino što me pred vrata nije doneo tamo neki lik." Skoro da se nasmeje. „Oduvek sam znao gde Adam živi. To mi je bio posao." Zastane. „Svi smo te tražili."

Vilica mi pala do kolena. Obrve mi vise s plafona.

„Uđi", Kendži me gurne unutra. „Sad će i on čim bude spreman."

„Srećno", jedino je što mi Vinston kaže.

Hiljadu tri stotine dvadeset četiri sekunde uđu u sobu pre njega.

Kreće se odmereno, lice mu je neodređena maska kad zadene zalutale pletenice u konjski rep i sedne u prednji deo sobe. Vitak je, zategnut, besprekorno obučen u jednostavno odelo. Tamnoplavo. Bela košulja. Bez kravate. Nema bora na licu, ali kosa mu je prošarana sedim a oči mu odaju da je proživeo bar 100 godina. Mora da je u četrdesetim. Osvrnem se oko sebe.

Neko prazno mesto, zadivljujuće u svojoj jednostavnosti. Podovi i plafoni su od pažljivo postavljenih cigala. Sve se čini staro, drevno, ali mesto ipak bruji od života zahvaljujući savremenoj tehnologiji. Veštačka svetla osvetljavaju njegove pećinske dimenzije, mali monitori ugrađeni u kamene zidove. Ne znam šta radim tu. Ne znam šta da očekujem. Nemam pojma kakva je osoba taj Kasi, a i gledam da se ne nadam mnogo nakon što sam previše vremena provela uz Vornera. Nisam čak ni primetila da ne dišem dok mi se ne obrati.

„Nadam se da vam zasad godi boravak kod nas."

Vrat mi se naglo izvije da bih pogledala u njegove tamne oči dok mi se obraća ravnim glasom, svilenkastim ali čvrstim. Oči mu se presijavaju iskrenom radoznalošću uz mrvu iznenađenosti. Zaboravila sam kako se govori.

„Kendži reče da ste hteli da se vidite sa mnom", jedini je odgovor koji mu ponudim.

„Kendži je u pravu." Polagano diše. Polagano se namesti u stolici. Polagano mi prouči oči, birajući reči, te prinese dva prsta do usana. Kao da je ovladao pojmom vremena. Nestrpljenje je verovatno reč koja ne postoji u njegovom rečniku. „Naslušao sam se... priča. O vama." Nasmeši se. „Naprosto sam hteo da proverim da li su istinite."

„Šta ste to načuli?"

Nasmeši se pokazujući zube toliko bele da mi se učini kao da sneg pada po čokoladnim dolinama njegovog lica. Rastvori šake. Zagleda se u njih koji trenutak. Pogleda me. „Možete da ubijete čoveka samom svojom kožom. Možete da smrskate metar i po betona dlanom ruke."

Pokušavam da se uspenjem planinom od vazduha ali stopala mi se malo-malo pa okliznu. Moram za nešto da se uhvatim.

„Istina je?", pita.

„Veći su izgledi da vas ubiju glasine nego ja."

Predugo pilji u mene. „Hteo bih nešto da vam pokažem", kaže tren kasnije.

„A ja hoću odgovore na svoja pitanja." Previše odugovlače. Ne želim da završim uljuljkana u lažni osećaj sigurnosti. Ne želim da pretpostavljam da su Adam i Džejms dobro. Ne želim da verujem bilo kome bez ikakvog dokaza. Ne mogu da se pravim da je sve u redu. Nisam spremna na to. „Hoću da se uverim da sam na sigurnom", kažem mu. „I hoću da vidim da su mi prijatelji na sigurnom. S nama je bio i jedan desetogodišnji dečak kad smo stigli, i hoću da ga vidim. Moram da se uverim da je zdrav i čitav. Inače neću sarađivati."

Proučava me pogledom još nekoliko trenutaka. „Ta vaša odanost je baš osvežavajuća." kaže, stvarno tako i misleći. „Dobro ćete se uklopiti kod nas."

„Moji prijatelji....?"

„Da. Svakako." Već je ustao. „Za mnom."

Ovo je mesto daleko složenije, daleko uređenije nego što sam ja zamišljala. Ima na stotine različitih pravaca u kojima se čovek može izgubiti, gotovo isto toliko soba, što većih što manjih, sve različitih namena.

„Kantina" kaže mi Kasi.

„Spavaonice." U suprotnom krilu.

„Vežbaonice." Niz onaj hodnik.

„Zajedničke prostorije." Kroz ona vrata.

„Kupatila." Na obe strane hodnika.

„Sobe za sastanke." Iza onih vrata.

U svakoj prostoriji užurbana tela, svako prilagođeno svojoj rutini. Ljudi podignu glave kad nas primete. Neki mahnu, nasmeše se, oduševljeni. Shvatim da svi gledaju u Kasla. Klima im glavom. Pogled mu je srdačan, ponizan. Osmeh snažan, utešan.

On je vođa čitavog ovog pokreta, rekao mi je Kendži. Ovi ljudi se oslanjaju na njega, i to ne samo zbog pukog opstanka. Ovo je mnogo više od skrivenog utočišta. Ovo je mnogo više od skrovišta. Na um im je neki viši cilj. Nekaviša svrha.

„Dobro došla", kaže mi Kasi pokazujući jednom rukom, „u Uporište Omega."