Smrskaj me

dvadeset sedam

Vorner sklopi oči krajnje polako. Potom se odmakne krajnje polako. Usne mu se iskrive u preteći osmeh: „Kente."

Mirnim rukama, Adam drži cev pištolja uperenu u Vornerov potiljak. „Obezbedićeš nam izlaz odavde."

Vorner se na to čak i nasmeje. Otvori oči, hitro izvuče pištolj iz unutrašnjeg džepa i uperi mi ga u čelo. „Ubiću je na licu mesta."

„Nisi toliko glup", kaže mu Adam.

„Pomeri li se makar i milimetar. Još kako ću je upucati. A onda ću i tebe da rastrgnem na komade."

Adam se istog trena pokrene i mlatne Vornera po glavi drškom pištolja. Vorner opali i promaši, a Adam ga ščepa za ruku i zavrne mu zglob dok ovom stisak ne popusti. Zgrabim pištolj iz Vornerove omlitavele ruke i raspalim ga drškom po licu. Zapanje me sopstveni refleksi. Nikada ranije nisam držala pištolj ali izgleda da za sve postoji prvi put.

Uperim ga Vorneru u oči. „Nemoj da me potcenjuješ."

„Uuu, bokte!" Adam uopšte ne skriva iznenađenost.

Vorner se zakašlje, zagrohoće, uspravi se i čak pokuša i da se nasmeši brišući krv iz nosa. „Nikada te nisam potcenjivao", kaže mi. „Nikada!"

Adam nekoliko trenutaka vrti glavom pre nego što će mu se na licu pojaviti golem osmeh. Smešeći se od uveta do uveta još jače nabije pištolj Vorneru u lobanju. „Idemo odavde!"

Zgrabim dve platnene kese iz ormara, pa jednu dobacim Adamu. Već ih nedelju dana držimo spakovane. Ako hoće da bežimo ranije nego što smo očekivali, sigurno se neću žaliti.

Vorner ima sreće što imamo samilosti prema njemu.

Ali i mi imamo sreće što trenutno prazne čitavu zgradu. Nema na koga da računa.

Vorner se nakašlje. Progovori zureći pravo u mene. „Uveravam te, vojnice, da će tvoj trijumf biti kratkotrajan. Slobodno me odmah ubij, jer kada te pronađem, slomiću ti svaku kosku u telu s najvećim uživanjem. Samo bi budala mislila da će se izvući s ovako nečim."

„Nisam tvoj vojnik", Adamu je lice skamenjeno. „Nikada nisam ni bio. Toliko si bio zanesen pojedinostima tvojih maštarija da nisi primetio opasnost pred očima."

„Ne možemo još da te ubijemo", dodam. „Moraš da nas izvučeš odavde."

„Gadno grešiš, Džulijet", kaže mi. Glas mu čak i smekša. „Odbacuješ čitavu jednu budućnost." Uzdahne: „Otkud znaš da možeš da mu veruješ?"

Pogledam Adama. Adama, dečka koji me je oduvek branio, čak i kada od toga nije imao nikakve koristi. Zavrtim glavom da je razbistrim. Podsetim sebe da je Vorner lažov. mahniti Luđak. Psihopatski ubica. Nikada ne bi ni pokušao da mi pomogne.

Porazmislim.

„Idemo dok još nije kasno", kažem Adamu. „Samo pokušava da nas zadrži dok se vojnici ne vrate."

„Nije njemu uopšte stalo do tebe!" prasne Vorner. Trgnem se pred iznenadnom, neobuzdanom žestinom u njegovom glasu. „Samo hoće da izađe odavde, pa tebe koristi za to!" Zakorači ka meni. „Ja bih mogao da te volim, Džulijet... ophodio bih se prema tebi kao prema kraljici..."

Adam ga hitro uhvati u rvački hvat i uperi pištolj u slepočnicu. „Ti očito ne shvataš šta se dešava", kaže mu pažljivo.

„Pa ti me prosvetli, vojnice", zakrklja Vorner. Oči su mu kao rasplamsala vatra, opasne. „Reci mi šta mi to nije jasno."

„Adame", odmahnem glavom.

Pogleda me. Klimne. Obrati se Vorneru. „Pozovi ih", kaže i još mu jače stegne vrat. „I smesta nas izvuci odavde!"