Smrskaj me

četrdeset jedan

„Imaš sreće što ovo nije manuelni menjač", pokuša da se nasmeje.

„Manuelni menjač?"

„Prenos preko kvačila."

„Šta ti je to?"

„Nešto malo složenije."

Stegnem usnu. „Sećaš li se gde smo ostavili Džejmsa i Kendžija?" Ne želim ni da pomislim da su se možda negde premestili. Da su otkriveni. Bilo šta slično. Nezamisliva mi je sama ta pomisao.

„Da." Znam da i on misli isto što i ja.

„I kako da stignem do tamo?"

Adam mi kaže da je desna pedala za gas. Leva za kočenje. Moram da ubacim menjač u D da pokrenem kola. Volan koristim da bih skrenula. Ogledala mi pomažu da vidim iza sebe. Ne smem da uključim farove pa ćemo morati da se oslonimo na mesečinu.

Okrenem ključ, pritisnem kočnicu, prebacim menjač. Adamov glas jedini je sistem za navođenje koji mi je potreban. Pustim kočnicu. Pritisnem gas. Zamalo uletim u zid.

I tako smo nekako stigli nazad do napuštene zgrade.

Gas. Kočnica. Gas. Kočnica. Previše gasa. Previše kočenja. Adam se ne žali pa mi gotovo bude još gore. Mogu samo da zamislim kako moja vožnja utiče na njegove povrede. Zahvalna sam što bar nismo mrtvi, zasad.

Ne znam kako to da nas niko nije video. Zapitam se da nije možda Vorner stvarno mrtav. Zapitam se da nije došlo do opšteg rasula. Zapitam se da li zbog toga više nema vojnika u ovom gradu. Svi su nestali.

Zamislim se.

Zamalo zaboravim da zakočim kad stignemo do neke donekle poznate razrušene zgrade. Adam mora da se sagne i uradi to umesto mene. Pomognem mu da se prebaci na zadnje sedište, a on me pita zašto.

„Zato što će Kendži da vozi, a ne želim da te brat vidi ovakvog. Dovoljno je mračno, pa se tvoje telo neće videti. Mislim da ne treba da te vidi povređenog."

Klimne nakon nekoliko beskrajno dugih trenutaka. „Hvala ti na tome."

Trčim prema razrušenoj zgradi. Otvorim vrata. Jedva nazrem dve prilike u tami. Zatrepćem i vid mi se izoštri. Džejms spava s glavom u Kendžijevom krilu. Kese su otvorene, konzerve od hrane bačene po podu. Dobro su.

Bogu hvala da su dobro.

Dođe mi da umrem od olakšanja.

Kendži podigne Džejmsa u naručje, malo se mučeći pod opterećenjem. Lice mu je zategnuto, ozbiljno, nepokolebljivo. Ne smeška se. Ne kaže ništa glupavo. Zagleda mi se u oči kao da sve zna, kao da shvata zašto nam je trebalo toliko da se vratimo, kao da postoji samo jedan razlog zašto verovatno izgledam jezivo, zašto mi je majica sva krvava. A verovatno i lice. I ruke. „Kako je?"

I tu se zamalo pogubim. „Moraćeš da voziš."

Duboko udahne. Klimne nekoliko puta. „Desna noga me još služi", kaže mi, mada mi se čini da bi me baš bilo briga i da nije tako. Moramo da odemo na to njegovo sigurno mesto, a nećemo nikuda stići budem li ja vozila.

Kendži spusti usnulog Džejmsa na suvozačko sedište, a ja sam srećna što u ovom trenutku nije budan.

Zgrabim kese i odnesem ih na zadnje sedište. Kendži se uvuče na prednje. Pogleda u retrovizor. „Drago mi je da te vidim živog, Kente."

Adam se gotovo nasmeši. Zavrti glavom. „Hvala ti što si pazio Džejmsa."

„Jel' mi sad veruješ?"

Tihi uzdah. „Možda."

„Prihvatiću i to možda", nasmeje se. Upali kola. „Hajde da se tornjamo odavde!"