Smrskaj me

četrdeset devet

„Nije."

Adam se okrene. Namršti se čuvši taj glas. „Šta ćeš ti tu?"

„Eto ti ga sad. Divan pozdrav, Kente. Gledaj da ne istegneš neki mišić zahvaljujući mi se što sam ti spasao kožu."

„Sve si nas lagao."

„Nema na čemu."

„Dao si sedativ mom desetogodišnjem bratu!"

„Rekoh nema na čemu."

„Hej, Kendži", pozdravim ga.

„Dobro ti stoji moja odeća", primakne se, nasmeši.

Prevrnem očima. Adam prvi put pogleda šta nosim.

„Nisam imala šta drugo da obučem", objasnim mu.

Adam klimne malčice presporo. Pogleda Kendžija. „Imaš neku poruku za nas?"

„Aha. Trebalo bi da ti pokažem gde ćeš da budeš smešten."

„Kako to misliš?"

Kendži se široko nasmeši. „Ti i Džejms ćete mi biti cimeri."

Adam opsuje u pola glasa.

„Žao mi je, brate, ali nemamo dovoljno soba da biste ti i ova naša Vrela Šaka dobili zasebnu prostoriju." Namigne mi: „Bez uvrede."

„Moram odmah da krenem?"

„Aha, čoveče. Hteo bih da legnem što pre. Nemam vremena ceo dan da čekam tebe lenjivca."

„Lenjivca...?"

Požurim da ih prekinem pre nego što mu Adam nešto uzvrati. „Kako to misliš da bi hteo da legneš? Koliko je sati?"

„Još malo pa će deset uveče", kaže mi Kendži. „Teško je proceniti kad si ispod zemlje, ali svi gledamo da pazimo na sat. Imamo monitore u hodnicima, a većina gleda da nosi ručne satove. Može gadno da te zezne kad izgubiš pojam o danu i noći. A nije pravo vreme da se previše opustimo."

„Otkud znaš da Vorner nije mrtav?" pitam ga nervozna. „Maločas smo ga videli na kamerama", kaže Kendži. „On i njegovi ljudi naširoko obilaze ovaj kraj. Uspelo mi je da načujem deo njihovog razgovora. Izgleda da je Vornera neko upucao."

Uvučem dah, pokušam da umirim lupanje srca.

„Zato nam se i posrećilo sinoć – vojnici su navodno opozvani u bazu jer su mislili da je Vorner mrtav. Načas su izgubili vođu. Niko nije znao šta treba da rade. Čije naredbe da slušaju. Ali onda se ispostavilo da nije mrtav. Samo gadno ranjen. Ruka mu je bila zavijena, u povesci" doda Kendži.

Adam dođe do glasa pre mene: „Koliko smo tu sigurni od napada?"

Kendži se nasmeje. „Vraški sigurni. Nemam pojma kako su i ovoliko uspeli da se približe. Ali nikada im neće uspeti da pronađu naše odredište. Čak i da im uspe, nikada ne bi uspeli da provale unutra. Naše bezbednosne mere su neprobojne. I još posvuda imamo kamere. Videćemo šta rade pre nego što bilo šta isplaniraju.

„A nije ni važno", nastavi, „jer oni ionako traže čarku, isto kao i mi. Ne plašimo se napada. Osim toga, nemaju pojma za šta smo sve kadri. A mi se već sto godina pripremamo za ovako neko sranje."

„Da li...?", zastanem. Zacrvenim se. „Možeš li... hoću reći., da li i ti imaš... neki dar?"

Kendži se nasmeši. I nestane.

Bukvalno nestane.

Ustanem. Pokušam da taknem vazduh gde se maločas nalazio.

Ponovo se pojavi taman da odskoči od moje ruke.